Nisam jedina. Ima nas još zapletenih u sopstvenim lažima. Krećemo se u grupi, kao čopor izgladnelih vukova, na proplanku, ogoljenom čamotinjom. Nizvodno ništa, uzvodno naše želje, na zenitu naših porinuća, ka pučini neba, ka tom dugo traženom, još nepronađenom Bogu. Muka živa, kad gledaš u prazno, zuriš u poraz, namećeš krila predrasudama, zanosiš se varkama i služiš stranputicama. Jasno mi je da se sloboda teško stiče, da nas njeno ispunjenje plaši, ovako naviknute na mrak sebe, ali dokle ide to pristajanje na nepromenu događaja, zašto se mirimo sa zatvorskim pravilima, kada zatvorenici više nismo i kada su nam kapije, širom otvorene?! Naviknuti da žalimo sebe.
Ili pak, nije navika žaljenja uzrok, nego posledica potisnutih frustracija i promašenih ciljeva. Šta je i ovaj pokušaj pisanja, neko ruglo, đavolje maslo, ispunjavanje slobodnog vremena, hobi koji uništava neznanjem i laičkim mislima? Ali, verni smo predstavnici celine vremena, njegove pogubnosti po dušu jedinki, ostaćemo samo sa kafom i cigarom u rukama, da sedimo pred vratima života, nedorečeni i prevaziđeni tempom vremena. Propali primerci davno ugašenog života, te naše famozne Ulice.
Stalno mi je pred mislima, svaka kuća, crveni krov, svetlozelena fasada, dvorišta ispunjena zgusnutim drvećem i biljem, izraslim na suncu što katkad zna da upeče do iznemoglosti, a katkad da prija, obasjavajući i milujući asfalt, trotoare, komšijske cvetove lala, ruža, jorgovana i narcisa, što šire miris s prozora porodica pristiglih u Beograd, sa svih strana.
Šta je od sveg tog ostalo? Samo sećanje koje s vremena na vreme pronađe rupu u zaboravu i izbije na površinu, opet uznemirujući časove u kojima smo navikli da žalimo sebe, dajući im sve više dokaza za to.
Osećam ogromnu potrebu da opišem jednu jedinu reč – Ulica. Moja se duša neće smiriti dok ne izbaci sve iz sebe, teatralno i tugaljivo, na način koji mi možda drugi ljudi ne bi oprostili.
Ali, oni udišu svet mira, a ne rata.
Možda nisu videli i osetili drugo značenje stvari, onako kako to samo umetnik može da spozna. Za njih, most je most, i reka je reka. Za mene i jedno i drugo opisuju Ulicu, nadvisuju je i protiču kroz nju, dajući joj novi smisao i višu vrednost.
Nisu, u stvarnosti ili mašti, videli gubilišta, i mrtve kako leže raskomadani, niti su ih napustili s bolnim osećajem u grudima da se sve to ponavlja, da je sve neizbežno, i ratna stihija i usklici mira.
Zašto sve ovo pričam? Zar nisu mnogi bili učesnici tog ratnog vihora? Zar nisu njihova deca ubijana, roditelji odvođeni, čitava sela paljena, a gradovi bombardovani? Ko sam ja da se izdižem iznad toga, i da uznosim Ulicu i njene likove kao najtragičnije? Toliki sam njen zatvorenik, i toliko od nje ne mogu da pobegnem…
Možda će ono sutra još više razjasniti ovo danas. Možda će neka druga stranica dnevnika više reći od ove. Možda će neka druga noć posvetiti sebe završetku opisa Ulice, ali nikada neće biti ovako pusto i teško kao što je na njenim početnim stranama.
Mnogo je beline na ovom papiru i praznine u meni.
Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti
autor Marija Stojiljković Marstoj
MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ - HRAM KNJIGE 
Постави коментар