Kuda dalje? Često se to pitam. Evo, pratim sopstveni ponor i jedino što zasad u njemu vidim to je jedno veliko ništavilo, pasivnost i oronulost, starost i tromost, prevremena i nametnuta samim tokom stvari.
Kad zaklopim oči, ništa se ne menja, opet isto stanje, ne pada mi ništa na pamet. Kad otvorim oči, još gore, vidim koliko sam udaljena od sopstvenoga sna. Strašno je biti zarobljenik misli koje ti ne daju mira, a ti nemaš snage, ni moći, da ih ukloniš.
Biće ovo još jedan propali pokušaj opisivanja one druge Ulice.
*
Posmatram moju nedovršenu zbirku pesama «Časovi dostizanja Boga», koju moja ruka godinama nije dotakla. Danas je bio baš težak dan, i sad se suton polako primiče. Napolju se čuje tek poneki glas. Napeta sam i bezvoljna, jer mi ne ide, nešto me opet koči, a ova otvorena i nedovršena zbirka, moj stari (ne)prijatelj, ovako prašnjava i načeta vremenom, uhodi me noćima. Nema mi spavanja. Niko sam i ništa sam, belina na papiru, pisac bez dela, ideja i likova.
Zašto sam je držala sve ove godine zaturenu? O čemu da pričam, zar o vremenu za koje su čuli i videli ga svi? Čak su ga mnogi već i zaboravili.
Mislim da ću opet da odustanem, ne umem sama sa sobom. Ne umem.
*
Kada bi samo znali da sam pre nepun čas htela da odustanem, ljudi bi se smejali ironično. Ili ne bi, možda se ničemu ne bi ni čudili, ili ih sve ovo ne bi ni interesovalo. Drugi je to svet. Svet realnog.
Ništa ne vidim, sem ispraznosti življenja. Po kom tragu da me prepoznaju, slave, ili obaraju? Znojim se, gušim se, u sparini ove večeri, crna je, kao moja misao, obuzeta sobom, nemenjanjem svoje tmine, tog plašta, otežalog, kroz koji se ništa ne vidi, i kroz čiju crnoću se svetlo ne probija. Neprobojna slika neprobojnih misli. Sve je usporeno, sekund kô večnost, dok drugima neprimetan čini srž stvarnosti o kojoj i ne razmišljaju ili bar ne na ovakav način.
Stvarno sam jadna i patetična. Ženski pisac, unapred osuđena na propast dubine svojih misli. Da li je i ovo jedna u nizu predrasuda kojima smo okruženi, davno iznikla, vremenski razgranata, kao princip, kruto pravilo, skoro dogma, nešto u šta se bezrezervno veruje i ne sumnja, ideal skoro?
*
Danas su mi rekli da izgledam izgubljeno. Šta sam ja drugo nego izgubljena duša, bačena tamo gde ne treba − među ljude… Nisam se trebala ni roditi. To mi govori ovo vreme u kom životarim.
Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa 2015
autor Marija Stojiljković Marstoj
MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ - HRAM KNJIGE 
Постави коментар