Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

P.S. Inspirisano slikom Eduarda Munka «Krik» i početkom čitanja Džojsovog «Uliksa».

Vuku se za mnom, kao preklane svinje, mrtvačkim hodom moje noćne more. U bunilu viđene, iskrivljene slike sebe, pokidane niti života, nestvarnog i zamračenog. Polako se primiču ćutanja, tišina saznanja, da se ovaj naš život grči od samoga sebe. Jeza življenja, Munkov vanvremeni krik, odiseja nemoći, oda sjedinjenju poraza, nadgleda nas životna strava, nebitni smo joj.

Na visećem mostu vremena figure u kriku, crne prilike jecaja, izdužene pritiscima ruku na telo, na lice, izobličeno mukom. Oči sićušnih zenica, u naletu ekstaze panike, očaj ugledavši umiru od straha. Nošene tamom, umiruće ptice slobode, poslednju pesmu nariču. To je prikaz slobode Čoveka. To je on sam. Krik nemoći, trpljenik bola.

Samo bi da umrem, odzvanja iz daljina prošlosti. Ne sprečavaj nas u tome, tutnji sadašnjica. Nismo za življenje, beskonačna reko budućnosti, odbaci nas. Preklani vratovi, odrubljene glave, iz kojih gadljiva samoj sebi, visi krvna nit, cedi se život, kap po kap, zatvara se krug krvave bajke, nestao još jedan primerak ljudske sorte, ispljuvan drugim primerkom iste.

Ljudi beže jedni od drugih, zahvaćeni nevericom. Vreme se igra našom ljubavlju, gaseći je. Udišemo smog, trujemo se svakodnevno i svakonoćno, nećemo se izbaviti iz ovog ponora sebe. Nismo stvoreni, i majka nas nije nosila devet meseci. Bacila nas samilost, kao crve, kišne gliste i larve, da puzimo bebećim hodom, da polagano satiremo kolena, da sečemo i koljemo telo, u nastupu blaženstva, noćnih mora. Rat i zločin su najgora noćna mora što me opseda. Ne razumem čoveka. Ne razumem sebe. Ne razumem istinu.

Dobro bi bilo ponekad izdati sebe, zaboraviti cilj, udahnuti jednoličnost. Ne bi nas patnjama nošene oči stvarnosti tako pekle, niti bi nas ideali ptice jurili po diktatu Hičkoka. Dijametralno suprotne nama stoje nesvakidašnje visine ka kojima ustremljene naše misli odleću, dok nam noge prikovane na tlu ukletom, i večito samom. Zar tlo neko treba, zar realno poimanje stvari da pratimo, kad nestvarniji smo od svake stvarne slike nas, dubinom prokrčeni, u časovima kajanja?

Potamnele su senke na zidu nekom apsurdnom belinom, darovani mi krici padežima jezika, nariču pesmarice, od ponora nema ništa, a ni od ovog uliksovskog pokušaja opisivanja nutrine. Ko bolje poznaje očaj, očajnik ili čajnik? To što vri, na ringlama, proključali ključ vode, uzavrele pokolje plavetnila vidim…

Kada ti se dovoljno primaknem, o ti paćeniče, usne ti bljuju krv na mene, terajući me da vrištim. Vrisnula bih još ranije da sam samo znala šta je vrisak, da sam znala šta je muka, da sam te ranije proživela, tu pokraj mene, ti očajni mutantu vremena. Mene trebaš, i moj opis tebe, zar misliš dosledna sam tebi kao i sebi, misliš trebam te, tvoje ruke okamenjene, srasle s licem noći, i ubistveno krvave. Misliš gordog lika sam, ali rodila me majka, greškom. Savila sam se. Iskrivljena me bol boli. Krivi se kičma, suze se oči. Ne vidim te, paćeniče. Ne vidim te, Munku. Ne vidim te, Uliksu. Ne vidim te, Željo. Ne vidim te, Voljo. Ne vidim te, Knjigo. Ne vidim.

Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa 2015

Marija Stojiljković Marstoj