Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Pisac treba delo da spali, pre nego delo spali pisca. O, kakva ironija, o kakvi isprepleteni putevi reči, paradoks i apsurd, apsurd i paradoks! Gomila skrštenih ruku nad tipkama. Ćutanja slede ćutanja, enigma enigmu, jedan početak romana drugi početak romana. Kraj se zna, po pravilu na desetoj stranici. Rezultat, još jedan propali pokušaj razumevanja i opisivanja one druge Ulice. O, da, naravno!

Opet se spušta noć, soba se mrači, stvari se u njoj polako prikrivaju, slova tastature se i dalje naziru. Ekran blješti, razum vrišti. Bunim se i stalno započeto brišem ili ispravljam. Mrzi me da ustanem i upalim svetlo, ta moja prokleta ravnodušnost i mirenje sa preprekama. Oslepeću.

Kako je ono glasila rečenica koju sam danas videla na netu, nešto poput pitanja − u šta gledate dok idete Ulicom?

Hm…Ponekad na Ulici, ja sam kao onaj istražitelj, psihijatar, psiholog, arhitekta, bibliotekar, istoričar, modni kreator, novinar, političar, boem, umetnik, galerista, muzičar, radnik zoo-vrta, kasirka, skitnica, vozač autobusa, trola, tramvaja, taksista, perač prozora, prodavac, apotekar, toliko mi gužva s Ulice okupira misli, u njima se nastanjuje za stalno, ne na određeno vreme.

A onda…poželim od svega tog pobeći, u sigurnu luku, na pusto ostrvo, okruženo plavetnilom okeanskih voda, mekoćom peščanih sprudova, s dve palme koje povezuje udobna ležaljka za odmor, dobro svezana i pričvršćena oko kore stabala.

Iznad mene sunce, ispod mene pesak, a oko mene mirna, utišana voda, bez huke i buke nemirnih talasa, bez oluje i vetrova, samo ta rajska tišina i ja. Na meni je obavezno šešir sa širokim obodom, meksički stil, sa dugim pantljikama što prate pokrete vilice, nadole, nagore, ulevo i udesno, jer šta bi čovek na pustom ostrvu sam tolike godine radio. Morao bi da vežba oči, da trepće povremeno, žmirka, isprva na levo oko, pa onda na desno, da se s vremena na vreme spretno počeška, spreda, pa otpozadi, nesvestan nepristojnosti tog čina, jer šta je pristojnost, moralno načelo grupe, onog čopora ljudi s Ulice?

A da, Ulica. Zašto mi stalno pada na pamet ta reč?

Dosadni su ovi glasovi dečurlije s Ulice što odzvanjaju kroz otvore žaluzina. Vika, cika. Cika, vika. Bum, tras. Tras, bum. Brzina bre! Čuvaj se. Sklanjaj se. Udariću te.

Dosta, bre, više, klinci. Tišina tamo! Noć je, crna, tamna, pregusta za vaše glasove. Ja moram da budem usamljena i zlovoljna, moram da se skoncentrišem na predočen mi zadatak, a vi tu samo smetate, i podsećate, i nehoteći me podsećate, na ono dete, izbeglicu s ratnog druma. Prljava kosa, prašnjava, na licu posekotine, krv iz nosa curi, oči zakrvavljene, usne modre, telo izranjavano, od bega, divljeg, zlosrećnog bega, od još gore divljine, od čopora ljudi, najsurovijih primeraka, pobesnelih.

Aha, tiho je…ipak ste se utišali o vi, deco, s Ulice. Otišli ste svojim toplim domovima, puni nade da vam je majka spremila najomiljenije kolače, da se pita puši, projara seče, mleko sipa, pokloni razmotavaju. Otišli ste okupirani sitnim brigama, da li će vam dati toliko zasluženi džeparac, ili će vas malo ošinuti po ušima, neće vam čitati pričice za laku noć, ili vas neće pomilovati u svojoj roditeljskoj žurbi. Nećete dobiti svoju slikovnicu, oteraće vas u ćoše da njačete kao magarac. O, vi, jadna deco velegrada.

Sitna sam. Mala sam. Manja od svih visina. Zar su mi i srećna deca kriva za glupost odraslih?

Kako da se iskupim? Kako da opet budem moralna? Kako da opet pripadam grupi, da budem društveno podobna i da mislim kao i svi, gutam kao i svi, pljujem kao i svi, povraćam kao i…

Mislim da sam videla bube i miševe kako mi se šunjaju po zamračenoj sobi, opet, kao one noći, apokaliptične, kada su stihovi iz one nedovršene zbirke pesama, rimovali svoje ratne kiše.

Nisam ni primetila da sam prešla limit za stranice rukopisa, a miševi i bube, pardon, bube i miševi, ipak su bili privid. Iskaz straha, anksioznog.

Fatamorgana osobe koja stoji na žici, miš i buba, buba i miš, u provaliji uma.  Ptica na žici, kako bi rekla pesnikinja u meni. Da, ja pišem pesme. Ne izdajem ih. I ne dovršavam ih. Gde sam sada zaturila zbirku pesama «Časovi dostizanja Boga»? A «Tragove življenja»? Šta će biti sa ovim pokušajem razumevanja i opisivanja one druge Ulice?

Slika jednog starog srpskog grada, okačena je na zidu ispred mene. Podseća, uvlači, zove tiho. Na njoj plače silueta sićušnog čoveka u daljini. Ne moram da naglasim da je i na toj slici prikazana Ulica, sivo-belo-crvena celina. Uzdignute konture kuća, turski stil. Ne vidi se sadržaj slike jasno, preliva se svetlost upaljenog lustera po njoj. Sjaji boja, prelivi menjaju nijanse. Opšta pokretljivost boje i vremena. Ko zna ko je ono na njoj u izmaglici? Možda je to samo opsena, one moje aveti i uhode što preklinju i nameću se, likovi nenapisanog romana, skupljeni u jednoj silueti sićušnog čoveka u daljini ove slike.

Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa 2015

Marija Stojiljković Marstoj