MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

To što želim nije moguće objasniti. To je varka.

Uzimam delo Iva Andrića «Na Drini ćuprija» i gledam prvo obris lika velikana, u gornjem levom uglu, zamišljenog, i nekako prosvetljenog, s pogledom uprtim nadole. Pa potom okrenem još nekoliko stranica, počev od redakcionog odbora i udruženih izdavača, pa do odgovornog urednika, i tako stignem do njegove fotografije.

Ispred mosta, ruku sklonjenih u džepove sivog mantila, stoji veliki pisac ispred inspiracije knjige, utonut u sebe, do krajnjih granica.

Često uzimam slike tih književnih učitelja kad gubim oslonac, kad nemam kom da se obratim, u olujnim, orkanskim noćima, dok grad bije o sklopljene žaluzine, krvnički, bez predaha i samilosti. Posmatran, svaki detalj tih slika zadobija veličinu, višu vrednost, pomak k sebi, a ne rezignaciji.

Sad je opasno. Sad mi ni Andrićeva slika ne pomaže. Okrećem sledeću stranicu, krupnim slovima piše «Na Drini ćuprija», naslov svetski poznat i upamćen. Nastavljam dalje. Čitam prvu rečenicu, pa zastajem. Upirem pogled ka monitoru i vidim jedan od najlepših snimaka morskih obala. Ali, idila trena ne traje dugo, prekinuta je bukom svakodnevice. Ljudi napolju žive svoj život, kakav-takav, bitan-nebitan, voljen-nevoljen, ali žive ga, kako ga već žive, dignute ili pognute glave, sa strahom i uzdasima ili možda ne…

Dakle, da pratimo ponore naše duše. Evo, pratim. I šta vidim…

Ništa.

Mislim da mi nikada neće poći za rukom da opišem šta mi  reč «Ništa» znači. Možda nemam srca da otvorim njena vrata, plašim se šta bi sve moglo da se zatekne tamo, s one strane uma, dugo neprovetravanog svežinom vazduha. Zaborav je dar od Boga, moj veliki prijatelj koji me uvek uteši kad zatreba i teško je nakon toliko godina vernosti posumnjati u njega, i videti šta mi je sve uskratio, koje slike, događaje, mesta, ljude. On često olakšava, daje spokoj i spasenje, ali, istovremeno, sa sobom nosi i neku prikrivenu taštinu, čiji čemer ispadne na kraju, u trenutku spoznanja tog drugog lica zaborava, teži nego čemer onoga što je samim zaboravom zatrpano. I šta sad sa tom teskobom u grudima, da li da se čeka pred vratima, večito obavijen taštinom, ili ih otvoriti i videti od čega se to sve pobeglo? Mač sa dve oštrice, eto to je zaborav.

Opet uzdah, nervozno kuckanje noktiju po površini radnog stola, sve mi smeta, sve mi tesno, i dan i noć ne smenjuju se, već naprotiv, sve mi izgleda duže nego što jeste i što je najgore, ništa više nema smisla. Ništa.

Stvarno bih volela da umem  lepo da pojasnim tu reč «Ništa», gotovo isto kao što bih želela da to uspem sa «Ulicom». Čini mi se kao da jurim za sopstvenim jezikom, trčim za boljim opisom tih reči u maratonskoj iscrpljujućoj trci, stalno se osvrćući unazad i upirući poglede u svoje protivnike − vreme i kilometražu, dok ispred mene  prostiru se stranice još neosvojene teritorije knjige, a ona je životni maraton za koji je potrebno istrajno i hrabro srce, i nadasve vera u Čoveka.

Pre neko veče dopala mi je ruke tanušna Egziperijeva knjižica «Mali princ» i podsetila me na jedan davni događaj, skoro kao san, mada izgleda neprekinuti san, u podsvesti još uvek nastanjen − to je momenat kad sam se po prvi put zapitala da li mene na ovome svetu neko uopšte može da razume? Prolazan, munjevit bljesak sumnje, u sve i svašta, u sopstvenu srž, rasuđivanje i  postojanje. Momenat kada misliš da si sam na planeti i da nikoga nemaš, sem te duše koju moraš da zalivaš i da braniš od neželjenih provalnika, upadača u tvoj zaključani dragoceni mali svet.

Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa

Marija Stojiljković Marstoj