MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Ne znam šta hoću. Ne znam šta mogu. Slomljena sam brzinom kretanja stvarnosti. Za pisanje tišinu trebamo i totalnu surovu posvećenost putevima pisane reči. Sve ostalo, zastajanje, predah, samo udaljava i umanjuje cilj.

Teško je. Nikad nisam ni tvrdila da nije teško, ali ovoliko…

Pročitala sam ponovo prethodne pasuse, neki nisu bili loši, neki su preskočeni, jer su dosadni, a bilo je i pisanija koje je nosilo prvobitnu snagu, kao pri prvom čitanju.

Usporen mi mozak. Slika stvarnosti i razum nadjačavaju opet san, koji mi sad izgleda kao još jedna zabluda, konačno shvaćena kao to što jeste, a ne nešto drugo.

U novinama, raspadnuti leš, umorstva unutar porodice, korupcija i politički rafali. Crno-bela tehnika prevaziđena. Kolor vlada. Seks i žene na duplericama, u razjapljenim ustima sportskih asova stalo je vreme u kosi plavuše, u toj fatamorgani ženskog seksipila.

Rafalna paljba donjeg veša iskače iz raznih nedeljnih i mesečnih časopisa. Žensko se kezi, naivno i glupo. Momci naparfemisani, hteli bi da ga stave u promet.

A šta je vrednost? Gde joj je mera? Šta je to mera i šta će nam mera?

Neka vlada sve i kič i šund imaju pravo na svoje mesto pod suncem.

Raspad sistema. Kakvog sistema? Podložnost menjanju vrednosti. Pa, nekada će da vlada belo, a nekada crno. Samo što je ovo doba u kom se za crno misli da je belo.

Doba majmuna. Opet cenzura. I ćutanje koje prati još jače ćutanje. Ma sve se menja, pa i mi sami, koliko god nam se to činilo nemoguće.

Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa

Marija Stojiljković Marstoj