MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Zašto danas pišem, upitah se.

Zato što evidentiram ovaj dan. Čisto da ne bude zaboravljen. Propali leš, u procesu raspadanja, izjeden svud, nestaje pod onim sitnim životinjama koje se rađaju tek kad umreš – odgovorih sebi.

Od početnog besnog i morbidnog pripovedanja, pa do shvatanja tih reči može da protekne dosta vremena, pa čak i jedna čitava ratoborna istorija življenja. U nemilosti smo nas samih, zatvoreni u četiri zida, zapitani često da li je sve u redu sa nama kada želimo da budemo pisci.

Izolovani i nedruštveni, čak i prema sebi samima. Često se dešava da i od sebe bežimo, napadnuti starim slikama u prašnjavim koferima, u koje ubacismo svoj pređašnji život, pretvarajući se kao da ga nikada nije ni bilo, da je samo naš prateći crni košmar, noćna mora, digresija života, stranputica. (Ili je ovo opis samo jednog potencijalnog književnika, onog koji ispisuje ove redove…)

Pa šta, čak i da napišem do kraja ovaj prozni zapis o raskopavanju moje podsvesti, kolika će biti cena za sve to? Da se ispljujem, izbljujem, provalim, otrujem i to sve zarad uspeha među ljudima? Da me slave. O, kakva glupost! Ne želim to.

Ne želim da me uopšte znaju. Želim samo da otkucam još jedan utisak o prolasku dana na belini ove stranice, a šta će biti sa svim tim, to me uopšte ne zanima. Čak me ni izraz više ne zanima. Ništa me u vezi pisanja ne zanima. Ništa!

*

Ali, zašto me ništa ne zanima? Zašto?

*

Evo me belino hartije, opet po tebi pišem ponešto… Po neki novi utisak koji bi trebalo da mi pomogne da shvatim zašto nisam nikad istrajala u pisanju do kraja?  

Namerno ne nadovezujem misli na prethodne utiske. Neka sve ide neplanirano, iz dubina uma i srca, na belinu pergamenta, kao sticaj okolnosti, kao sudbina, kao nezatražena reč, neispravljena, sirova i sveža. Malo šta prepravljam i još puno toga u sebi nosim da bih stajala nad brisanjima i korigovanjima.

Mislim da je ovaj čas neka vrsta prelomnog trenutka. Ono večno književno, šta dalje?

Čega se plašim? Nemanja vremena? Surove sudbine? Svega?

Odgovor: neizvesnost budućih dana, nepredvidivost budućih reči, izgubljenost putokaza, lavirint življenja, glupavi strah, okrenut nama, nakežen i tako dosadno uporan. Ukratko, proces pisanja i navika življenja.

Nešto razmišljam. Svi ti romani, sva ta upornost u izražavanju, jasnosti i poletu, sva ta čista srca velikih književnika, svi ti događaji što čine sadržinu romana, novela, kratkih priča, a ponegde i širih, nezgrapnih pesama, sve je tako šupljikavo i nestvarno, tako otkinuto od realnosti, da se pitam da li sam ja uopšte pisac ako opisujem ono što zaista i mislim, u ovom trenu življenja, ako stavim na papir lik s ulice, iz prodavnice preko puta moje zgrade, pticu na žici viđenu jutros, orah stare Ulice, ako u utiske ubacim surovu realnost i tzv. stvaran svet oko mene!?

Bilo je, ima i biće pisaca sličnih meni koji su opisivali, opisuju i opisivaće vreme i ljude oko njih, ne zamaskirano izmišljanjem događaja, nego konstatacijom doživljenog.

A šta je onda to?

Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa

Marija Stojiljković Marstoj

Ilustracija: Sonja Jovanović