Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Nastavljanje započetog, isprekidanog intervalima vremena, tako je mukotrpno i puno lažnog nadanja…

Kad samo pogledam sve dosad napisano, a nedovršeno i prekinuto, prosto ne mogu sebi da pojasnim zašto sam uvek odustajala na početku, zašto su mi dani tako apsurdni u svojim namerama… Nestalna sam, nesavršena, usamljena, nedorečena. Opet mi pisanje ne ide, moja mašta zakočena, leži na dnu ponora.

One reči nikada neću opisati. I ne želim to. Želim život punih pluća, pun radosti, a ne opisivanja smrti.

Smrt je hladna i nije za opis.

Smrt čoveka ponajmanje.

Da li se reč «čovek», piše sa velikim «Č» ili malim «č»?

*

Čitam prethodno. Ima potencijala. Možda za đubrište istorije.

Pogrešna rečenica. Pogrešan pristup pisanju. Ne želim ja nerazumljivost Uliksa, ja želim razumljivost Marstoj, detinju, naivnu i nevinu.

Ali, nema posle rata nevinosti. Svi su krivi. Svima treba suditi.

Čovek kao životinja na lancu, željna krvi i sakaćenja. Opet videh crnu hroniku, izgleda da mi pisanje poprima oblik tih zločina, ispisuju se utisci klanja, seče nogu, kasapljenja humanosti.

Životarim sa ostacima ovog napaćenog naroda, u vremenu u kom i dalje hara zločin. Ovo pisanije, to su samo moji utisci. Reč «krv» mislim da bi najbolje opisala služeći se dnevnim novinama i u njima, crnom hronikom, kao primerom slamanja ljudskoga uma.

Sledeća reč za opisivanje.

 «Ubistvo».

*

Mislim da sam već negde ranije pokušavala da opišem ubistvo porodice, ne u bukvalnom smislu, nego u prenesenom značenju, kao smrt njenih vrednosti.

Knjiga ne treba da počne opisom odaje u kojoj se desilo to ubistvo. Knjiga treba da počne veličinom ljudske vrednosti. Vrtim reči kako mi odgovara i kako vetar duva tako i one menjaju značenje.

Opet sam između dve stvarnosti. S jedne strane, stoji napisana «Knjiga» i na njenu reč ponosni književnik kome je sve idilično, mirno, smisleno, s druge strane, soba puna krvi, natopljeni jastuci ratovima, rafalima, iživljavanjima, uvlačenjima puščane cevi u otvor Majke Prirode.

Čini mi se da je sledeća adekvatna reč za opisivanje reč «ludak». Da li iko zna šta znači ta reč? Da li je ikad iko izgubio živce, posekao vene, iskakao kroz prozore, bacajući se u smrt, hladnokrvno? Na Ulici srećem mnogo unezverenih likova, avetinja koje uhode sopstvenu senku izduženu suncem, misleći pritom da je ona njihov najljući neprijatelj.

Šta se to sa mnom dešava? O čemu to ovde pišem? Kome sudim? Od kog sam to duhovno jača, a u stvari samo sebi cinična i apsurdna? Nek se nosi književno stvaralaštvo! Ubija razum, bar u mom slučaju.

Nisam sigurna da će iko razumeti ovaj tekst, dosad pisan tako da ne bude niti roman, niti dnevnik, no više neko raskopavanje bunara u meni, potraga za nepoznatim kočničarima mašte.

Izbunarila sam bes iz sebe. Nisam ubica, niti dželat, ali imam potrebu da čoveka rečima išibam. Besna sam.

Sudija? Koji sudija? Ja samo ne verujem više u reč čoveka, u reč «Čovek».

Tuga jedna.

Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa

Marija Stojiljković Marstoj