Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Sunčeva svetlost svojim blještavim sjajem probija se kroz sitne rupice na spuštenim žaluzinama. Noćna lampica, s pukotinom na platnu u obliku zvezde, i dalje na stočiću gori. Pogledom prelećem preko jedne religijske knjige, misleći pritom, možda će mi višestrukim iščitavanjem biti jasnije… Ne vredi. Utišava se klasična muzika u daljini. Zvuci Boga. Zvuci dolaska. Još uvek sam daleko od tog. Daleko od Boga.

Fotografije, u žurbi razbacane svud po krevetu, s ivice popadoše po starom tepihu. Čestitka s likom devojke, sa šeširom na plavoj kosi i sa krznom oko ruku, posmatra  prodavce novogodišnjih jelki u ulici nepoznatog naslikanog grada. Potom na ostalim slikama, stari znanci, cela očeva familija, pa potom i majčina. Gvozdena ograda, koja se nalazila u donjem dvorištu osnovne škole, sa nasmejanim domarom, oslonjenim o nju. Deka i baka ispred ulaza u školu. Baka, mama i ujak na kućnom pragu, gledaju kroz mnogoizraslu vinovu lozu. Tata i mama na svadbi, dok čika pored njih gleda napred. Otac u belom fići, u prvim kolima koja smo imali. Sestra u dobu kad je imala oko tri i po, mršava i nasmejana, drži se za žicu koja je okruživala velike plave hortenzije u komšijskom dvorištu. Ona i ja na jezeru, negde na jugu Srbije.

Šta se sve krije u neuhvaćenoj prošlosti?

Teška mi glava. Mrak pred očima. Sadašnje otaljavanje života. Skupilo se sve na fotografijama kojih više nema, na zaboravljenom dodiru ruku, na nestalim maženjima po kosi, na ljuljašci ispod belog duda, na umrlima.

Slike su, ipak, same od sebe pale na pod. Nije ih moja ruka grubo tamo bacila. Nije njihov redosled padanja diktiran mojom maštom. Nije ih taština učinila mitom. Nisu deo opisivanja Ulice. Samo su delić moje prošlosti. Slučajno vaskrsao ovog časa i namerno vraćen na staro mesto narednog.

Ništa sebe ne razumem. Zašto ne pišem klasičan roman, ili autobiografsko delo, možda u formi dnevnika? Zašto se lažem? U čemu je suština mog problema?

U Ulici?

Da, u Ulici.

Čini mi se da u toj reči držim celu svetsku književnost. Da u tih pet slova čuvam milion potpisa starih prijatelja. Da u zadebljanju prvog slova ima potenciranja važnosti i ostalih. Ispod  mastila gleda me sakriveni Čovek. Urbani mit o prolaznosti.

Pa šta ako su mi srušili Ulicu?! Nisu srušili i Čoveka u njoj.

Ili jesu?

Šta uopšte pokušavam sa tim vrednovanjem te reči, kao da je ona jedina, kao da nema mnogo bitnijih stvari od Ulice. Zar nisu umrlice u Politici bitnije? Zar ne treba da ih opišem? Zar nije crna hronika bolja tema za kvalitetan roman? Ubistva unutar porodice, smrt u vodi, majka koja više nije majka, jurnjave po gradu, mafijaški obračuni, nadrogirana deca, sektašenje po Srbiji. Zar nema mnogo više ugroženosti van te reči? Zašto mi je ona van svake konkurencije?

Ne znam… Moja Ulica,  u kojoj sam rođena, nestala je sa lica zemlje, ima tome dosta godina, a ja sam se našla zatečena odlaskom njenih najmilijih stanara. Ta Ulica prošla je sve što su prošle i mnoge druge ulice u Beogradu. Prošla je svoje rođenje, svoju mladost, zrelo i pozno doba, starost i smrt. Sada se na tom mestu nalazi podignuta neka druga ulica sa istim starim nazivom, koju ja ne priznajem.

To više nije ta ulica, tu više nija ta kuća, tu više nisu te komšije. Više ne radi, u blizini,  onakva  škola, već neka druga. Nema u njoj onog domara, onih nastavnika, čistačica i kuvarica. Ne spuštaju se više, u zimskom periodu, ona deca niz susednu ulicu od ulice u kojoj sam odrasla. Ne nalazi se više pri dnu te susedne ulice ona prodavnica koju sam rado u detinjstvu posećivala. Umrli su u toj Ulici mnogi ljudi koji su me voleli. Uginuo mi jedan pas, a drugi odveden u njemu tuđ dom. Uginuli su u njoj mnogi kanarinci i papagaji, odleteli golubovi koje sam hranila sa grane koju su rušitelji Ulice posekli.

Uništena mi je kapija. Srušene stepenice, izrovareno dvorište, razbacan krov, sve sobe, predsoblje, kupatilo, garaža u kojoj sam u kolima slušala  muziku. Nema ni donje ulice. Nema ni donjih stanara. Nema ni stanara iz druge donje ulice. Ma nema više nijedne ulice! Sve su srušene. Otišle u zaborav grada. Na smetlište istorije.

Ne pišem ovo da bih izazvala empatiju. Pa šta ako je sve to nestalo? To je normalna stvar, a ne tema nekog dela. Mnogima su rušili zavičaj. Mnoga su sela paljena u ratovima koji su besneli po Balkanu.

A šta sam ja opisala kao motivaciju za opisivanje Ulice, najobičniju činjenicu da su mi srušili zavičaj? I to ne u ratu, kao izbeglicama iz Bosne, Hrvatske, s Kosova, nego u miru, urbanističkim planom.

I tako, inspirisana nestankom moje, htela sam da podignem novu Ulicu i to snagom pisane reči. Htela sam da dam vrednost toj Ulici. Htela sam da joj dam večnost, a ne rušenje. Htela sam da, u toj Ulici, dam život žiteljima jednog posebnog doma. Htela sam da u likovima tog posebnog doma budu sadržane sledeće reči: Ljubav, Dobrota, Lepota i Mudrost.

Htela sam da reč Ljubav bude predstavljena u liku Majke, da reč Dobrota bude predstavljena u liku Oca, da reč Lepota bude predstavljena u liku Sestre, i da reč Mudrost bude predstavljena u liku Brata.

Htela sam da ratove koji su besneli na prostorima moje bivše države Jugoslavije iskoristim kao radnju koja bi pomogla da se izgradi ta nova Ulica, sa baš takvim likovima.

Htela sam da razumevanjem i opisivanjem, tačnije, gradnjom i podizanjem te nove Ulice, izlečim sebe i istovremeno pomognem drugim ljudima u ovom našem napaćenom društvu. Htela sam da im pružim neku pouku, da ukažem na prolaznost svega što vole, da im pružim uživanje u peru. Ovo je suviše zapetljano. Izgleda da imam  problem. Sukob je u meni, čvor. Nešto je nerazjašnjeno, na dnu je moga ponora. Moram nekako do tamo dopreti…

Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa

Marija Stojiljković Marstoj