Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Evo ga opet jedan od onih dana kada se mešaju dnevna i veštačka svetlost. Očajno vreme vrišti napolju, sumorno i sivo, prekriveno sitnim, upornim kapima kiše. Poluspuštene žaluzine na obližnjim zgradama, hujanje zelenila po parkovima, smekšana blatnjava površina koja ih uokviruje, opale fasade u čijim šupljinama cigle upijaju vetrove jeseni, njihov glas, i nervozni dolazak, sve samo ne bojažljivo i stidljivo menjanje vremena.

U sobi odzvanja tišina. Istina polako dolazi i odlazi, u međuvremenu smenjivana lažima. Kazaljke plavog ručnog sata nastavljaju da jure svoje brojke ispod staklaste površine uokvirene imitacijama dragog kamenja. Drvo života, u uglu sobe, govori sa svojom senkom na zidu.

Prošlost nije u fotografijama, ona je u doživljajima pohranjenim u dubini našeg uma. Do onog što je u njemu sakriveno, često se nikako ne može ni doći, osim preko starih i pohabanih fotografija, koje nam, tek ponekad, osvanu pred očima, prilikom otvaranja fioka, ormara, natkasni ili kofera. Zaista je žalosno živeti život da bi već sutra bio zaboravljen. Ali, izgleda da vreme svojim nezaustavljivim tokom sa sobom nosi i sve utiske, kakvi god oni bili, i pritom nas i ne upozorava na to.

Zar treba da postoji neka druga svrha beleženja ovih misli, osećanja i stavova, do odupiranje zaboravu? Zar bi trebalo sve dosad napisane reči da se povežu nitima radnje, dok mi u mozgu egzistira milion šupljina i tamnih odaja do kojih nema mostova?

Stvarno bih volela da mogu da u svojoj mašti vidim sadržaj romana, napisanog u klasičnom stilu, s mnoštvom likova i događaja. Ali, ne ide. Teši me jedino Džojsov „Uliks” dok ga posmatram u hrpi ostalih književnih dela.

Nadanje da podsvest bez mog učešća gradi svoje delo, ostaje zasad jedina uzdanica.

Šta je najbitnije u toku pisanja i iščitavanja romana, verovatno se pitaju svi oni stvaraoci, bez velikog iskustva, ili uspeha? Sebe ne mogu da nazovem niti piscem, niti čitaocem, niti posmatračem ovo dvoje, nego samo pratiocem  toka svesti, poput učitelja Džojsa.

Pokušavala sam da opisivanje Ulice začnem mnogo ranije, prvo u vidu zbirke pesama «Časovi dostizanja Boga», a onda i u prozi «Tragovi življenja», ali, nešto mi tu nije davalo dovoljno upornosti da ostanem na putu stiha i klasične proze. Jednostavno, nisam mogla da Ulicu opišem na taj način. Nešto je falilo, što ja ovim putem, svakodnevnom evidencijom svoje svesti, pokušavam da razaznam i shvatim.

Dugo godina mislila sam da je za stvaranje dobrog književnog dela najbitniji izraz. Međutim, izraz je samo posledica, a tok svesti je, zajedno sa podsvešću, uzrok. Sada, posle toliko godina, želim da se ponovo vratim starom snu. Pisanju.

I dalje mi nije jasno šta ja uopšte podrazumevam pod rečju Ulica. Da li radnju koja se tu odvija? Da li ljude koji su živeli u njoj? Da li događaje koji su je izmenili? Da li rat koji ju je pogodio? Da li otadžbinu u kojoj je egzistirala?

Osećam samo da je reč Ulica za mene važnija od svega ostalog, sve ostalo i čini, svemu ostalom daje smisao,  sve ostalo nadvisuje. Stvarno moćna reč. Ulica.

Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa

Marija Stojiljković Marstoj