MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Izgleda da „ne verujem“ više u Boga, ili je ovo neverovanje izraz slabosti koja ne dopušta pridizanje i pogled napred. Često sam zakočena u jednom momentu, nalegla o naslon stolice, izbečena pred istinom koja se skupila u jednoj sićušnoj tački na podu. Malo izdignute obrve, stisnute usne, iznureno lice, prljava i neuredna kosa, apa-drapa stil, po sobi razbacane stvari, neprovetravani prostori življenja, svud odumire vazduh i nastupa gušenje u usamljenosti.

Knjiga, skup ispisanih stranica, gusto kucanim sitnim slovima, ćiriličnog ili latiničnog pisma, vraćena na scenu mog života, ponovo mi okupira misli. Ova na radnom stolu, skinuta s obližnje police, odiše starošću izmešanom s prašinom koju je vreme spustilo na nju. Neću se više nadvijati nad njenim zadnjim stranama upijajući mudrost pasusa, nego ću je skloniti na sigurno, u zaborav, bar ove vetrovite noći, dok tonem u san  i u njemu tražim aktere svog nerođenog dela.

Ipak, bez obzira na svoju neveru, zamoliću noćas, pred spavanje, ikonu svetog Nikole da pita Boga da li zna gde su nestali moji likovi i kako bih mogla da ih vratim u iščezlu Ulicu?

Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa

Marija Stojiljković Marstoj