MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Ljudska psiha. Samo smo svoji i ničiji više. Ne poznaju nas. Toliko odbojni za druge, ili nam se to samo čini dok bez stanka gledamo u sebe.
Natkrivaju nas nedaće. Dugi niz životnih mana. Ljudi vole očaj. Vole da se sažaljevaju.
Šta ja tražim u ovom svom bednom postojanju? Očaj. Smrt. Kajanje.
Ne živim više sama sa sobom. Ovo pisanje zadaje mi dosta bola. Niko ni ne sluti kako mi je sada, sada, sada… Reč nije snažna da isprati svu težinu koja me iznutra razjeda.
Opis lica: iznureno, iznureno, iznureno.
Opis srca: iskidano, iskidano, iskidano.
Opis oka: uplakano, uplakano, uplakano.
Opis postojanja: umrtvljeno, umrtvljeno, umrtvljeno.
Opis duše: koje duše?
Ništa mi nije bitno. Ni za šta se više ne držim. Samo bih da sedim na ovoj plastičnoj stolici i zurim u jednu tačku. Da se ukočim pre smrti.
Džojs je fantastično opisao smrt u Uliksu. Šta je Čovek? Čovek je crv. Čovek je larva. Izješće ga posle smrti delovi samoga sebe. Ruka će da jede ruku. Noga nogu. Stražnjica stražnjicu. A pre smrti, učiniće to gospodin Nerv.
Nervno oboleli srpski soj vikaće i dalje neprestano, u boj, u boj, u boj, u boj!
Ključaće krv ispod Dunava. Na površinu rečnog bisera izroniće čičica Đavo. Mahaće i razmahaće svoj repić po kanalizovanim govnima, mokraćnim kesama i razmilelim bakterijama. Bauljaće onaj sasečeni čovečić. Njegova glava osvojiće Kup paćenika pre zadnjeplasiranog trupa.
Ja nisam Majka Tereza. Ja nisam časna sestra. Nisam Boginja. Niti verujem u Boga.
Mrzim više da mislim. Mrzim više da višim. Višim da pišim. Stišim po kišim. Mrzim da ljišim po rišim, da ijedišim, ebišim…
Suze. Magli mi se.
Na šta je spao nekadašnji humanista i veliki ljubitelj Crkve.
Nemoj Pope da me grdiš. Šta sam ja u odnosu na Crkvu? Niko i Ništa. Budala. Bednik. Pala sam. Mrziš me, Patrijarše. Mrziš me. Mrze me ljudi. Svi me mrze. Svi. Svi. Svi…Svi. Svi. Svi… Svi. Svi. Svi…
Magla.
Poslednji dan. Umiranje. Zamišljanje unapred. Nečija noga je blizu stakla, dole bezdan. U mislima te osobe noge su već prekraćene, leva otišla nalevo, desna nadesno. Trup se razdvojio od mozga. Moždana ćelija već trlja asfalt na kom kučići pišaju. Neka pišaju, i treba da pišaju, da se ispišaju na sve nas!
Novine tvrde, danas još jedan oblakoder postaje avetinjska zgradurina. Gomila betona koja svedoči greh samoubica.
Kako se ubijaju? Na glavu, na bok, na ruke, na noge, na lice. Šta od njih ostaje? Uspomena familije, onih koji su ih silovali stresovima. Na šta liči prosečni Srbin? Na siledžiju.
Magla.
Osuda nepoznatih. Svi bi da ti sude. Svima nešto smeta kod tebe. Ti nisi Ti. Ti si Oni. Po njihovoj naredbi neka gaze tvoje noge.
Neću da menjam. Ništa od ovog teksta neću da menjam, ’ebe mi se za promenu i ispravku! Neka oni ispravljaju sebe, a ne mene.
Magla.

Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa 2015

Marija Stojiljković Marstoj