Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Sedeo je presavijenih nogu na uglu dve ulice stari prosjak s iscepanim šeširom u naboranoj ruci. Svako jutro isti ravnodušni pogled. Prolaznici su retko upirali poglede ka njemu. U žurbi, poslovni čovek uvek promaši onog kom je najpotrebniji. Nije bio tužan, bar na prvi pogled, meni kao strancu. Nije bio više ni iznenađen, a ni uvređen. Nije ga zanimalo, samo je posmatrao noge raznih likova kako promiču pred očima pomiren sa sudbinom.
Ako bi naišla neka lepo oblikovana noga, tesna crna čarapa, visoka štikla, oblak parfema što klizi na dole, samo bi podigao pogled ispraćajući vlasnicu. Granje drveća njihalo se nedaleko od njega, tik uz novootvoreni kiosk, prepun novina, časopisa i magazina. Tlo je ohladnelo pod naletima beogradske košave. Tek ispadana kiša sušila se. Jesen je pokazivala svoje naličje. Jutarnja zvonjava s obližnje crkve, prelet beogradskih ptica pod teško skupljenim belosivim nebom. Semafori s pokvarenom nepromenom. Nervozni ljudi svud naokolo pretrčavaju, u žurbi i strahu od kašnjenja na posao.
I ja žurim uhvaćena u svom malom svetu. Prolazim pokraj njegovog mesta i prvi put ne vidim ga. Gde je? – proleti misao. Mala stanka u koraku. Još jedan pogled vraćen unazad, na mesto gde sedeoca više nema, samo prazna kartonska kutija svedoči da ju je neko tamo ostavio.

Koliko ih je po Beogradu? Gde se skupljaju, spavaju, odmaraju? Kako im izgleda sasvim običan dan? Kakvi su im utisci dok sede dole na hladnom beogradskom asfaltu, indiferentni, ili s osećajem bespomoćnosti.
Ljudi koji imaju, pričaju da su prosjaci svi međusobno povezani i da svi oni imaju više nego prolaznici koji im udeljuju sitninu. Ne tvrdim da u tome nema istine, ali, na licima pojedinih, može se pročitati neka posebna rečenica, i ona kao da glasi: Vidite imao sam i ja sasvim običan, normalan život. Živeo sam ga, a sad ga ne živim iz razloga koji su i vama i meni sada nebitni. Ali, eto, desilo se. Postao sam to što sam, prosjak, skitnica i beskućnik, a opet i dalje jedan od vas, pripadnik naroda čije noge promiču strahovitom brzinom ispred mojih, ponekad tako teško otvorljivih očiju.

Buba skače po radnom stolu. Čitam ovo nakon par dana. Prosjak se ponovo vratio na staro mesto. Ovaj put nisam propustila da mu dam koji dinar. Sitninu od jutarnjih novina. Gledao me u noge, i bile su mu poznate, par koji se kraj šešira retko zaustavljao. Ona ima, mislio je, a možda sam to mislila i ja.

Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa 2015

Marija Stojiljković Marstoj