U šta veruješ, pišče? Da Čovek polako propada okrenut od Boga, usađen u bezdan nemoći, uzalud tragajuć za okriljem i toplinom, dok sumorno sivi i neumorni časovnik na zidu, u krug i u krug, iznova i iznova, odzvanja svojim nezaustavljivim protokom vremena.
Ili, pišče, da ako želiš da napišeš knjigu, ti moraš da veruješ u Boga. U činjenicu da će žitna polja opet biti puna žita, uzdignuto nebo neba i pospane šume, šume. Oko mora stvaraocu biti uprto u stari znani pejzaž mnogostruke božije lepote i smirenosti, u predeo oslikan visokim stablima, čije senke prkosno padaju o površ velikog, umirenog jezera, čija voda skoro da dotiče, s druge strane, ponosom uzdignute planinske vence, u daljini.
Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog 
Постави коментар