U početku behu stihovi, napisani mukom i sakriveni godinama pod naslagama papira, dokumentacije, fascikli i knjiga. Njihova zvonjava utihnula je pred naletima razularene životne stvarnosti.
Vreme je učinilo svoje. Moja svest ih više nije gledala na isti način kao pre. U međuvremenu, sumnje su ojačale i ustvrdile svoju ravnodušnost i granice, a ja svoj veliki poraz, nezavršetak te zbirke, konačno sebi priznala.
Toliko borbe oko književnog izražavanja, a toliko malo razumevanja unutrašnje potrebe za baš takvim stihovima. Čak i sad, u ovom času evidencije mojih misli, ja nemam jasan nastavak zbirke pesama «Časovi dostizanja Boga» i evo ovog momenta, konačno priznajem sebi da nisam u stanju da završim tu zbirku, kao što nisam bila u stanju ni da je isprva u potpunosti razumem i prihvatim na način kako me je pesnik u njoj opominjao.
Nije trebalo da se zavaravam da sam tim stihovima želela da opišem junaka koji nije bio sličan meni, junaka koji nije proživeo ono što sam proživljavala i ja, junaka čije je ime bilo nepoznato meni, a lice uobličeno opsenama najobičnije mašte.
Intervali vremena nagone ljude na sazrevanje, a daljina od događaja, na iskreno viđenje prošlog. Pošto me moja okrutnost prema piscu u meni zaista plaši, ja ću pesme ovde prebaciti nadajući se da će mi sopstveno pesništvo tako biti jasnije, a ako ne bude, bar će ostati pohranjeno ovde, sačuvano od moje buduće zlovolje, neurednosti i mržnje prema piscu u sebi.
Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa 2015
Marija Stojiljković Marstoj
Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog 
Постави коментар