Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Delo treba gledati s nekom distancom, hladne, a ne vruće glave, kao čitalac čije su se oči slučajno zaustavile na piščevom rukopisu, i koje ga katkad gledaju znatiželjno i upijajuće, a katkad letimično, umornim preletom oka, bez strpljenja, ili ljubavi za napisano. Takođe, ne treba se ni suviše vezivati za to, jer, svakodnevno čitanje, puno različitih utisaka, može dovesti do pogrešnog zaključka.
Treba biti mudar i shvatiti od čega se kod pisanja najviše strahuje, videti sadržinu tog straha, utonuti u njega, onemoćati ga i uplašiti od samoga sebe.
Ali, kako, zapitamo se, prvo, prevareni od sebe samih, čestim izbegavanjem straha, pa potom i zadavljeni utopijom u koju verujemo, a koja strah nagomilava i ukrupnjuje, vodeći začaranom krugu i unaprednom gubitku. Toliko bi želeli uspeh da bi nas i samo njegovo ostvarenje uplašilo i odmah oteralo od njega.
Ko nam je prijatelj dok stvaramo?
Nema ga u ljudskom obličju, ali ga ima u svakom novom retku, u obliku slova, gusto priljubljenih jedno uz drugo, bez razmaka, crtica i tačaka. Nastavak druženja sa hartijom ne sme biti uzaludan, osećaj prevarenosti ne sme nas zavarati, sporost časova pokolebati, niti sumnje ubedačiti. Svaki novi dan, neka nas učvrsti u nameri, a veče uspava mirom. Graditi likove romana, a ne graditi sebe kao ličnost, nezamislivo je. Isto tako, praviti sadržaj, ljubiti se sa formom, veličati iskazivanje i promišljaj, suludo ako ne poznajemo kretanje psihe, razloge za njeno komešanje i pravac kretanja. Ako za to ne bismo marili, bili bismo poput zombija, pisali bismo roman, a ne bismo znali razloge koji ga oformljuju, i čine tako komplikovanim.
Nema stajanja. Nema odstupanja. Ima samo pisanja i verovanja u to što se radi, inače, kakav bismo učitelj bili, pre svega nama samima, pa potom i ostalima?

Odlomak iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa 2015

Marija Stojiljković Marstoj