MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

KOMENTARI NA NEDOVRŠENU ZBIRKU PESAMA
(radi njenog boljeg razumevanja i privođenja kraju)

O prvom času nedovršene zbirke Časovi dostizanja Boga, o pesmi „Tako mi tebe Bože“

Šta je pisac ako ne uspe da sam sebi objasni napisano, da prizove neposlušni tračak maglovite mašte na svoje pravo mesto? Čitam druge i gledam kako lako stvaraju širinu ni oko čega, oko jednog lica, jedne stvari, jednog događaja. Odvezati svoj unutrašnji zapetljani svet, dati drugo značenje prvobitnoj nameri, izokrenuti veliki poraz u malu pobedu, nagnati ruku da piše u časovima uginutosti i umora duševnog, ne pasti nego nove predele od svoje mašte krasti, biti uzor u sopstvenoj tišini, jedini njeni svedok, iskreni prijatelj, i dobar ljubavnik.
Šta sam sve htela sa «Časovima dostizanja Boga»? Zašto mi je bilo potrebno toliko vremena za njihovo stvaranje, zašto sam i sada nagnuta i zapitana pred njima, ne razumevajući i kudeći njihov „besmisao“, ironiju zvuka, nepovezani tok? Prelistavam, čitam, umorno i nestrpljivo, i opet ruka na usnama, u glavi konfuzija i bespomoćnost. Ćutim i čekam na znak, na predosećaj, na usijano stanje misli, na poruku simbola, razbacanih u sekundama života surovo realnog, neknjiževno orijentisanog.
Čekanje se isplatilo samo u jednoj stvari. Videla sam svoju zabludu zvanu «Bog», prizemnost zvanu «dostizanje», i suludost zvanu «Čas». Šta sam ja? Zar neko kome bi uspelo da dostigne božiju promisao u pisanju? Zar sam ja svetitelj za sve grešnike, Isus iz Nazareta, branitelj naroda, pojedinac koji umišlja da ima moći da vida rane i diže iz mrtvih? Znam da nisam. Znam da to ne mogu.
Spasi me, Bože, sopstvenih misli, više nego dela.
Unapred zamišljam osude nepoznatih ljudi, vidim lica, srdita i prekorna kako se nadvijaju nada mnom, na nepoznatom groblju. Iznad mog groba potamneli oblaci, preteći i teški, pokraj mene, sasušeno ogoljeno stablo, tugom govori, jedva držeći prelomljene grane. One sudije i dželati, pritisli na mene, dahćući blizu kamene ploče, spomenika, i sevajući krvnički na nju. Gaze me njihovi pogledi, a ruke bi da me vade napolje iz rake, usmrdelu, crvljivu, raspadnutu vremenom. Reže odozgo na moje zemne ostatke govoreći: Otkud ti pravo da tako zboriš? Otkud ti pravo da javno kažeš ono što zaista i misliš? Zašto uze Boga svetoga u usta prljava i zloslutna? Zašto? Ti pogani pogana…
Osećam se „beskorisno“. Osećam se, prevareno i izdano, od strane svih svetaca koji su hodali Zemljom. Osećam se odbačenom od Boga. Mislim da me Bog ne voli. Ali, mnogi su to mislili. O razlozima…
Zarobljena sam u ovoj zemlji. Htela bih da je vidim drugačiju, da ni ne poželim da odem iz nje, da se ne osećam u njoj kao manjina, kao običan izborni glas na kog se posle izbora uvek zaboravi. Obični građanin koji šeta ulicom, zastajući pokraj izloga, nad kojima zastave državnosti vitlaju svojim platnom.
Da želim da ukrotim zlo, da ga zgazim, držim čvrsto pod nogama, to ova država i ovo društvo mislim da ne bi ni želeli da vide kod mene. To je nebitno. Ne sme se baš sve iskazivati rečima, otići će ti glava, otkotrljati se tek opranim ulicama, ka onom slivniku, ka kanalizaciji, nadole, u smrad, smraduljo jedna književna. Moje rukopise upucaće rafali. Neću ih ja spaliti, učiniće to drugi, oni nevidljivi i sporohodni ljudi iz senke, potajni vladari svega i sviju nas, kolektivni držači naših namera i težnji, nezaustavljivi pratioci, zlokobni, zadrigli, brkati i bradati.
Slika Isusova i dalje me gleda sa radnog stola. Ne smeši mi se. Dve rupe na vratu od proboda, usne su stisnute, a oči dubokoumne, pronicljive, sveznajuće, mudre, prodorne, i na tren, kao da se u njima nazire ljubav, ponovo ljubav za mene. Tako bih volela da nikada nije imao te ubode, da ga nikada nisu ni razapeli, da su ga već tada prihvatili, jer niko ne zaslužuje smrt, ni surovost, ni mučenja, nego ljubav, razumevanje i dobrotu… Zlo ne treba da postoji, ali Čovek treba. Apsurd.
Rat je zlo.
Čovek vodi rat.
Čovek je zlo.
Silogizam, pogrešan ili ne?
Toliko filosofije oko Čoveka, uništiće ga.
Volela bih sve da spasim, da bar na sekund, budem Bog, i da imam njegove moći. Ili, bar da ga vidim, i zamolim da ponovo spasi svet.
Bože, ako postojiš, a to mora da bude, onda spasi ono što si stvorio, od onog kog si stvorio.
Mir je Ljubav.
Čovek sklapa mir.
Čovek je ljubav.
Hm…
Pitala sam te, Bože, u prvom času zbirke, tako mi Tebe, ko smo? Ništavni u vremenu, beznadežni u svemu, kô da ništa ne učimo, samo zaboravljamo, i ne govorimo, ustiđeni, i utanjeni, bez znanja, prepušteni letargiji, bezličnom licu dana i noći, večito uhvaćeni umorom, svake subote i nedelje, svakog radnog dana, bespokretni, i u najtežim trenucima, ako uspemo, i okrenuti k tebi, s onim vekovnim pitanjem na usnama, ko smo mi, u svemu ovom, ko….
Nisi mi odgovorio. Ćutiš i gledaš. Ne spoznaješ se tako lako, i ne daš se sustići čak ni noge da ti se ljube. Daleko si i nedodirljiv si, za sve nas, stanovnike planete. Znaš li, da li ti se javilo, da ovu knjigu Tebi pišem i Tebi želim da prinesem na dar? Ti si Moj Čitalac. I sad je već čitaš i koriš me, pokroviteljski, tražiš od mene da ne poludim. Zahtevaš da te ne napustim, bez razuma ostanem. Ali, Bože, zar nije najveća Istina ona koja se u najvećoj borbi i kaže? Zar nije najveća bitka, bitka za Čoveka, i zar ne treba Čovek da se bori za Čoveka? Pitam te, onako humano i ljudski, odgovori mi, Bože, da li nas voliš ili ne?
Naravno da ne.
Naravno da da.
Vreme će da pokaže.
Ćuti. I dalje mi ćuti tvoja slika. Ne progovara, ne grmi, ne seva, ne menja predele, istoriju, ne ujedinjuje, čak ni ne razdvaja, izgleda mi, kô da i ne postoji, ovako nema, oslonjena o ivicu tastature, kao amajlija…
I ti si mi tu, Bogorodice. Majko. Ljube te moje oči, miluju svilu i kadifu u koju su te obukle, spremaju ti postelju, da odmoriš i uživaš, smiriš se, odagnaš more, brige, i taštinu. Spavaj mirno, utoni u snove i sanjaj Sina.
Utopista. Zar sam ja, Utopista?
Šteta. Lepa je utopija, a ljudi u nju i dalje ne veruju.
Lep je život bez rata, baš je lep, onako lep, lep, lep.
Zašto postoji Rat? Zar baš Čovek ne može bez njega, zar mora sa njim, u vekovni korak, marš napred, ka humki!
Oslonjena glava o tvrdu ivicu stola, predata mislima, i čeonom pritisku. Ruke pune topline, prate oči podignute s ivice stola i pružaju se k fotografiji bake sa Kosova, zatvorenih i uplakanih očiju, naboranih ruku, uz levi obraz, crna marama, plač i ridanje, snaga katastrofe, snaga pakla. Isečak iz novina, prilepljen o malu knjigu mudrosti. Tužna muzika, parada nogu pokraj pokrova, uporedo idu, ljudi i smrt, ljudi i pokojnik, ljudi i grobovi, ljudi i stradanja, ljudi i prolaznost, ljudi i rat.
Umirala je, u toj prošlosti, i jedna druga Baka, na postelji, isušena i omalena, zgrčena i skupljena, nema i zagledana kroz prozor u zelenu fasadu susedne kuće, osunčanu svetlim danom, dok su rascvetale hortenzije mirisale i mirisale, ona je umirala.

iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa 2015

Marija Stojiljković Marstoj