Čas drugi
Kameni zidovi obavijaju me
bučni stidovi podrivaju me
a smirenosti čas, ne zovnu me
čak ni voda, ne prenu me
zar ni ona više nije čista
zar ni voda više nije bistra
popločali se putevi pod stopama mojim
podigli se mostovi nad rekama svojim
šta ja radim tu odvožen sumnjom
po čemu korača moja misao ispunjena slutnjom
što zapisa ovaj stih kad zgasnu se vreme
i kad uporno govor tih stidno prenu moje breme
golubice moje, dođite po me
dotrčite što pre moje breme ubi me
priđite potajno sletite na me
glasom svojim skinite puste rane sa me
nit znadem mislit, nit znadem rešit
nit znadem kud, nit znadem kako
svud sam* lavirint čudesnom potrebom prikriven
misleć u *njem postajem i sam skriven
iz zbirke Časovi dostizanja Boga, roman Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa 2015
Marija Stojiljković Marstoj
Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog 
Постави коментар