Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

O drugom času iz zbirke

Reka Dunav, stari prijatelj, duboka i plava, umirena voda, u trenucima sunčevog pada na nju, s jeseni osunčana, živi sa žiteljima metropole prateći njihovu šetnju, vožnju biciklima, rolerima, motorima i automobilima, držeći pod kontrolom svoj rečni tok, noseći neretke zgužvane i prljave kese, otpatke od hrane, konzerve, staklene pivske boce i umrle − umorene svojom ili tuđom rukom.
Dok se belina neba spaja s rekom u daljini gledaočevog oka, iznad Gardoša, u poluluku, lete ptice Dorćola i Zemuna, dobro poznati pernati stanovnici grada, koji se svakodnevo obrušavaju u krošnje stabala, pukotine krovova i otvore oluka, skrivajući se i odmarajući u visokom ptičjem gnezdu. Dobro vidljiv stari pančevački most nadvisuje Dunav, spajajući svojom ogromnom konstrukcijom dve obale i dva puta.
Od mosta, ka posmatraču njegove celine i mirne nadvijenosti nad rečnim tokom, prilaze dve obale, jedna preplavljena gustišem šuma, skoro istovetnog kolorita boja i visine drveća, i druga, išarana gradskim naseljima, razasutim po padinama, kosinama i ravnim delovima, obogaćena visokim stubom toplane u daljini, fabrikama, starom Dunav stanicom, i zelenilom izniklim svud uz to priobalje.
Beograđani koračaju kejom, sami ili u parovima, s kučetom, mačetom i bebi kolicima, utišani i pričljivi, setni i radosni, obraćajući pažnju na okolinu ili spuštajući ruke na dršku bicikla ili kolica, udubljeni u svoje dnevne dužnosti, slušajući partnera, decu, prijatelje, poznanike i poslovne partnere. Iz obližnjih kafića i restorana dopire miris srpske kuhinje, i melodija zvuka. Kučići s pedigreom ili mešanci, domaći džukci, jure se međusobno, plašeći sasvim slučajno one udubljene starije ljude, čiji koraci polako savladavaju svoju današnju kilometražu. Ima svakakvih, suprotnih tipova ljudi, ima slabih, ima jakih, ima pametnih, ima manje pametnih, ima krupnih, ima mršavih, starijih, osrednjih i mlađih, ima dečurlije, omladine, ima usamljenika i usamljenica, zaljubljenih, zagrljenih parova, ili čak onih zagrljenih, ali ne i zaljubljenih, ima sportista, trenera, i učenika, opuštenih posetilaca kafića napravljenih tik uz kej, kao i onih na splavovima, krcatim vikendom, naročito po osunčanom danu, sa zaselim i zapričanim gostima, na njihovim donjim i gornjim nivoima.
Kada bi misli mogle da se čuju, mnoge klasične velike knjige bile bi prevaziđene, nadiranjem svakojakog bogatstva, pohranjenog duboko u mozgu i emociji kejskih prolaznika, kao i svih ostalih ljudi, što pretrčavaju pešačke prelaze, zaokreću u druge ulice na gradskim raskrsnicama, katkad u žurbi, ginući, uz nemilu stravu iznenadnosti tog časa, te nesreće zle sudbine. Ulaze u dvorišta kuća, u stampedima užurbanosti, vukući kolica natrpana namirnicama, zaključavajući ulaze zgrada, uvlačeći se u unutrašnjost svog sobička, dva sa dva, ili u prostrane stanove, pune ukućana, žagora raje i laveža pasa, mjauka mačića, tek pristiglih članova porodice, koja stanuje u tamo nekom broju meni nepoznatom, sa životom meni nepoznatim, problemima, svađama, ljubavnim dilemama, uobičajenim raspravama i neuobičajenim radostima. Sve je to stavljeno pod ključ tajne neizgovorenih misli. A ja želim da budem pisac koji pokušava da opiše i ono što nije izrečeno, nije viđeno, nije shvaćeno, nije odobreno.
Sećam se, sedela sam davno na istom ovom mestu, na Dunavskom keju, sama i okružena kamenim zidom, podignutim da zauzda tok Dunava. Do mene je dopirala buka rečnih brodova. Njihovi spori pokreti su gazili reku. U meni je sve bilo uskomešano, ustalasano burom postojanja i njenim surovim šibanjima. Dunav mi nije bio više plav, pre mutan i otežan, a njegova površ očima nije predstavljala nikakav vidik smirenosti. Odlutale su misli s plave utopije, otišle k ponoru moje duše, pitajući je da li je smela tu iznenada da zajeca i zarida, tu među tadašnjim kejskim prolaznicima, istim kao ovi danas, što pričaju iza mojih leđa, prolazeći i prolazeći, batom svojih užurbanih koraka.
Dok pogled prikovan za reku nije primećivao hujanje i trk povetarca koji je dolazio u sve češćim naletima pomerajući tako omanje grančice ubačene u vodu, nervoznim zamahom ruke kejskog prolaznika, u duši se tada veliki talas briga, kajanja i bespomoćnosti sve više ukrupnjavao, preteći da svojom nezaustavljivom snagom gromoglasno udari o obale lepog plavog Dunava, dižući mu vodostaj do nivoa opasnog za obližnje zgrade na Dorćolu.
U trenu kad se uzdignuta voda duše počela prelamati i padati jakim mlazom na dole, do svesti su doprli prvi stihovi drugog časa zbirke «Časovi dostizanja Boga», izbacivši pritom iz crne rupe duše, sve rane, svu patnju i bol, opaku slutnju o težini svega tog što pritiska neprestano i surovo, rovareći popločane puteve, za pešake i bicikliste, na Dunavskom keju, i preplavljujući, istodobno, i levu i desnu traku puta na pančevačkom mostu.
Ptice na granama drveća odletoše sa njih ka plavom horizontu, ostavljajući gnezda i male ptiće, uz brzi pokret i lepet razmahanih krila. Jedna od njih prolete ispred očiju osobe zasele na stepenicama keja, na njihovom donjem nivou, tik uz samu vodenu površ, tek toliko da joj noge prednjim delom patika ne dodirnu nesmotreno vodu.
Njihova krila primakla su onaj blagi povetarac licu posmatrača Dunava. Oči osetivši blagi povetarac, prinesen ka njima letom ptice pobegulje sa obližnje grane, prenuše se iz svoga sna i otpratiše pobegulju, čiji raspon krila se u sve većoj daljini pretvarao u jednu tanušnu liniju na horizontu.
Tada toga momenta, u mojoj svesti, tačnije u svesti zasele osobe na donjem stepeništu Dunavskog keja, prikazala se slika golubica doletelih s grana parka na Voždovcu, jednog prošlog dana, dok je sedela na klupi u šumicama, razmišljajući o ničemu, zagledana preda se, u svoju buru, kajanje, bespomoćnost, koje su i tad, tog prošlog dana, vodile ukrupnjavanju onog talasa u duši, ali ne i njegovom prelamanju i potopu.
Gledala sam u jednu tačku, obuzeta njenom sićušnošću i krugom. Ptice su mi tad, u Šumicama, u tom prošlom danu, doletele nenadano i neplanirano, nisam ih hranila i nisam im se umiljavala, same su mi sletele, onako pitome i naviknute na ljude, golubice Beograda, stanovnici parkova i prijatelji ljudi na klupama, ljudi u samoći.
Golubice moje… ponovo grunuše stihovi drugog časa, nastavljajući svoj niz, usložnjavajući tok.
Duša nije želela više biti sakrivena u crnoj rupi ponora, želela je svoj put, svoj most, svoj ptičiji let, svoju slobodu orla, svoj životni san.
Želela je da sagleda sebe.

komentari vezani za nedovršenu zbirku Časovi dostizanja Boga, iz romana Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa 2015

Marija Stojiljković Marstoj