MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Čas četvrti

Krv rata me dotaknu,
ne vid ga kada se primaknu

obnevideh u dosluhu,
zavideh na slepom sluhu

i otprilike
nigde lika nigde slike

kad krv rata me dotaknu
tad ne videh da se ja odmaknu

---

i ne videh da žaoka njegova
svud se to u me prostrla

i da prizemna i da nadzemna
pri me i nad me se zastrla

pa čudnom rimom
krv rata to u me prozbori

zamućenim slovima, neshvaćenim rečima,
moju dušu po* ori

i svud gde njeno slovo ili reč zazbori
tud se oko moje duše svijuše smrtni lovori

i ko da crkvena zvona zazvoniše,
i sve iz mene na groblje odneše

nigde sreće više,
nastade doba neke čudne kiše

---

sad ko da čudan je pogled moj neshvatni
nije shvatio nijedan tren saznatni

sad ko da čudan je sled moje biti
nije joj bitan nijedan tren životni

sad zapitana tik uz mene stoji
neka čudna kiša što krvlju sve broji

i kiši kiši iz samih dubina
i penje se penje do mojih visina

i dopire, i dopire
njen obamrli glas

i podseća, i podseća me

da je možda na dnu…
…moj spas.

pesma iz zbirke Časovi dostizanja Boga, roman Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa 2015

Marija Stojiljković Marstoj