MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

O četvrtom času zbirke

Zašto sam u sobi, bez igde ikoga, pokušavajući spoznati dubinu svojih misli i čovekove krajnje domete i tako probiti ono što nikom uspelo nije? Izumeti prolaz kroz vreme u nešto novo, biti stvoritelj nove vere u čoveka, čuvar vrednosti, u vremenima vladavine raznih zala i pakosti.
Moć reči nije jednaka moći puščanoga zrna. Moć Boga, u praksi, kao da i nije jača od moći rata. Nije mi namera da utopistički izjavim kako ljudi nisu stvoreni da bi se mrzeli, već da bi se voleli. Nije mi namera da negiram istoriju, niti da pisanijem svojim sudim državama na njihovoj zagledanosti ka cilju uoblikovanom u platnu državnosti, okačenom pri vrhu zgrada, bespomoćnih pred bombardovanjima i nestajanjima. Nije mi namera da sebe prozovem Bogom, da izjavim kako će se jednoga dana zbog nesprečavanja ratova svima suditi. Nije mi namera da sektašim, filozofiram, kažnjavam, podcenjujem. Nije mi namera da ukinem sopstvenu državu zarad neke strane, niti mi je namera da ukidam stranu državu, zarad svoje. Nije mi namera da budem kosmopolita bez nacionalnog ponosa, niti mi je namera da budem uskogrudi patriota bez ljubavi za druge. Ništa od gorenavedenog mi nije namera, samo svojim prstima pokušavam da istipkam bar jednu snažnu misao dostojnu opisa rata, tog krvnog, najgoreg neprijatelja, oponenta i rušitelja, beskompromisnog ubicu pisca u meni i uterivača strahova u kosti i misli.
Ali, pišem ono što mnogi znaju. Većina će se složiti da je rat nužno zlo, a da je država zakon koji mora da se sprovede do kraja. U državu se ne dira i njene granice se ne smeju menjati, a ako države nema, a želi se imati, onda se mora ratovati, svim raspoloživim sredstvima, bez obzira na sve, bez obzira na Boga.
Kao što reče velika Desanka, žao mi Čoveka i njegove zle sudbine. Možda je rat ipak pravda sa mešavinom zla u puščanoj cevi, okrenut nastajanju i nicanju nečeg tako prelepog i vrednog kao što je država, kao što je ljubav, nezaustavljiva i prejaka za nju, za to mesto gde si rođen, tu među ljudima koji govore tvojim jezikom, tu među običajima i korenima, tu na praognjištu, i čini mi se, svi će narodi utopistički jednog dana izreći da su izgradili i dobili svoju državu, jednu jedinu istinitu i iskrenu državu, vrednu nesebičnog voljenja i junačenja, državu njega, državu samoga Čoveka, koja brine, voli, stvara, gaji, podiže, uzdiže i čovekovu dušu, i čovekovo srce, i čovekovu misao, umnožavajući tako decu punu vrednosti, i utopijskih ideala, ideala ptice puštene na slobodu same sebe.
Govorim jezikom polupoludele, usamljene vučice, govorim iz srca, kao osoba kojoj je žao palog čoveka, uplakanog pred srušenim kućama, popaljenim selima, uništenim i opljačkanim crkvama, upucanim freskama. Kao pojedinac sa idealističkim slikama.
Pokušavam da proniknem u temu ratova, ne misleći pritom da čovek kao nesavršeno biće i ne želi da ga zaustavi, on jednostavno rat vidi kao oružje za očuvanje ili stvaranje države. Tako je jednostavno, zar ne? Čoveku više od religije treba država, i tu mom pisaniju dolazi tačka, zar ne?
Ne.
Budite ljudi kad držite puščanu cev.

*

Pokušala sam maločas da pojasnim šta mislim o ratu, a da nisam ništa rekla o četvrtom času zbirke «Časovi dostizanja Boga», o času koji govori o krvavoj kiši ratovanja koja čoveka zasipa, dok se on, nesvestan promene nastale u njemu, više ni ne pita gde je nestala ljubav, vera u dobro, mudro, lepo, u božansko i ljudsko.
Čovek u ratu ili gine, ili beži, ili gubi sebe, ili se ko zna kakav pronalazi, ali, naposletku, čovek se u ratu većma izmeni. Valjda to zovu sindromom učesnika ratova. O samoubistvima, drugi ćemo put, o užasima krivice, o danima bezumlja u sebi, o vladavini ludnice, ma sve je to palo za zastavu državnosti, za njeno vijorenje na vetrometini planete Zemlje.

*

Posle svega napisanog ovde o ratu, čak i ja, pisac tih reči, trenutno malo u njih verujem, suviše su utopističke, suviše jednostavne, a ljudi su pred ratom, nekako glupavi i tupavi, nemi i bespomoćni, tako se i ja i moja reč pred njegovim surovim postojanjem osećamo, kao deca koja bi da menjaju stvarnost oko njih, da promene crvenu boju zida, i da otvore širom prozore, da u sobu uđe svežina vazduha.
Neka mi bude oproštena naivnost ovoga pisanija, nisam u stanju da promenim ni sebe na bolje, pa kako ću čitav svet, ili bar, po neke njegove stanovnike?
Ima ljudi koji jedva čekaju da ubiju, da zakolju, da odseku glavu, da siluju, da nabiju na kolac, da popale, da uguše, da ubace u kazan, da zderu kožu, da iskopaju oči, da odseku dojku, da odseku prste, da izvade mozak… To neki i u miru rade.
Protiv njih teško mi je da se mišlju i pisanjem borim, osećam se kao odvedena pred preki sud ni kriva ni dužna, upala u oživljenu noćnu moru koja gazi moju hrabrost, moju veru, nadu u ljude i čovečnost, ma gazi sve.

*

Pokušavam da promislim kako bih se osećala da nemam državu, ovakvu kakvu sada znam, nego uvećanu s mnoštvom raznoraznih nacija u njoj, obuhvaćenu celom planetom. Da li bi u jednoj takvoj sredini izgubila osećaj sigurnosti koji sada imam u Srbiji i da li bi mogla da druge nacije i tu uvećanu zemlju, čije su granice omeđane celim svetom, volim kao svoju rođenu, čak i više od svoje rođene, čak i više od Srbije?
Mislim da ne bih…

*

Nešto najgore što mi je palo na san, to je bio predeo pun krvi, ljudskih skeleta, razbacanih posvud delova tela, predeo ispunjen crvenom bojom, kao rekom što se sliva po nekadašnjim belim zidovima, podovima, stepenicama, dvorištima i ulicama.
Najupečatljiviji deo toga sna bilo je Veliko drvo puno zle ljudske kobi, nad njim nadvijen i pognut bio je neki stvor kog u snu nisam videla. Malo je reći da je to bio Đavo lično, malo je reći da je to bilo samo zlo u jednom telu, iskonsko zlo u iskonskom telu, nadvijenom nad osušenim i krvlju oblivenim granama. Što sam više tom drvetu prilazila u snu, strašan strah, skoro neopisivo jak i surov, oblivao me je, kao krv one grane, i pomislila sam da ću povratiti sve iz sebe, da će mi se telo raspasti, više nego raspad onog drveta krvavih ogolelih grana. Mislila sam da, ako podignem oči i pogledam k tom iskonskom i istorijskom zlu, zalediću se i skameniti od straha u srcu. Ali, nije bilo potrebe da podignem pogled na gore, ka tom nadvijenom zlu. Videla sam noge, ljudske noge kako padaju, usitnjene između tih ogolelih i krvlju oblepljenih grana, i to sve više, i sve brže, gušće i groznije. Povraćalo mi se, podigla sam pogled gore, s užasom u očima i prepoznala zlo u nama, iskonsko zlo u ljudima.
Ljudska dobrota je bespomoćna i iskidana na sceni života, dok ljudsko zlo, sve groznije i umnoženije, sve više čoveka udaljava od božije promisli, sve više od dečije promisli, sve više od mudrosti, i tera na navikavanje i na srastanje sa tom situacijom. Ljudi su navikli da budu bespomoćni pred ratom, pred svakim njegovim vidom, čak i onim unutarnjim, koji vodi svaki čovek ponaosob.
Puno je groblje mladih ljudi, učesnika ratova, ubijenih na razne načine, u raznim situacijama, iznenada puščanim zrnom u grudi, ili granatom, minom, bombom, klanjem, davljenjem, šutiranjem, vešanjem, probadanjem srca, mozga, genitalija, očiju, vratnih žila. Rat je svima došao kao „iznenada“, mada u njegovu iznenadnost teško je verovati, došao je nezgrapnim korakom, umarširao na ulice, sa svojim ubojitim i teškim tenkovima, topovima, granatama, bombama, molotovljevim koktelima, noževima.
Zar je čoveku sujeta, ego i ponos preči od iskrene samilosti, od produhovljenosti, ili on jednostavno ne zna da greši, da počinje da mrzi, iskreno i nemilosrdno, dok mu pred očima ratne slike, prepune osvedočenog prikaza tiranije nad nevinima, pred očima promiču sporo i bolno, terajući ga da mrzi sve više i više, bez razmišljanja, subjektivno i sa najvećom osudom?
Sećam se, to zlo i mene je pogodilo svojim teškim kamenjem. Bila sam dete, u srednjoj školi, po čijem završetku su neki mladići odlazili bez prisile ili odvođeni na frontove koji su sve više nicali, kasnije šireći se i prelazeći iz jedne u drugu državu. Ostajali su tamo, ludeli, umirali, a neki i bežali. Menjali su se.
Mrzela sam i ja, isto ako ne i jače, sve one koji su ugrožavali našu državu. Mrzela sam neprijatelja i sve u vezi sa njim, omalovažavala ga, i vređala. Upijala sam svaku reč tog zlog vremena.
U poslednje vreme, sve više su mi misli okupirane bojaznošću prema ljudima, onim običnim, a naročito onim kojima ove reči ništa ne znače, koji ih olako shvataju, ne razumeju, ili i ne haju za ovu vrstu problema, a i zašto bi, ljudi su navikli da se prepuste nekontrolisanom načinu življenja, da uživaju u svakodnevici, u njenim lepim i ružnim stranama, a o ratu, ma ko o njemu uopšte misli, možda jedino političari, i to oni najokoreliji primerci…
Možda grešim. Godine surovog nestanka i nedostatka ljubavi mogu da naprave čudo od čoveka. Tolika vladavina ratova u ljudskoj istoriji, u čovekovom mozgu postaju prirodan tok stvari, vrlo «nužan». Lud je ko misli suprotno. Ja sam polupoludela, bar u nekim sekundama u kojima mi priđe neko nezaustavljivo nadahnuće, ravno veri u nemoguće, ravno božanskoj sili i moći. Ja sam mali čovek koji «umišlja» da ima moći da se bori protiv postojanja ratova. Ja sam mali čovek koji neće ponovo da ga doživi.
A šta sam pa doživela od ratova? Jedino nevidljive tomahavke, iznenadne velike pečurke i njihove potrese, papiriće upozorenja koji lete i padaju sa neba, neki poseban osećaj u narodu, vrstu nesebičnog druženja i voljenja, bez obzira na stranačke razmirice. Doživela sam prepuna pozorišta širom otvorenih vrata, prepune ulice rekama ljudi, doživela sam drugu sliku neba i ptica na njemu, doživela sam drugi mart, april, maj…
Drugi su doživeli kolateralnu štetu. Drugi su doživeli nestanak najmilijih. Drugi su umirali, ja sam ostala živa. Ali, to nije bio klasičan rat, to je bila imitacija rata. Nigde neprijatelja, niti direktnog kontakta, straha od njegovog noža, upada u kuću, paljenja, klanja, silovanja.
Pa otkud mi pravo da uopšte razmišljam o ratu, da se borim protiv njega, ovim jadnim i malim pokušajem, otkud mi pravo da stanem naspram drugih ljudi, osakaćenih, bez delova tela, nepokretnih, i ostavljenih na ivici smrti?
Zar je pisana reč moje jedino pravo na to?