Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

O zar opet da trajem
u usamljenosti, ti noći crna!?
Da trajem sama s tim zlom osame?
Da prekopavam tebe,
ti noći čemerna i ledna?
Da iz tmine i samoće,
iz plašta tvoga nemoga užasa,
stalnih patnji, dugog očaja, oštrog bola
uzmem ti sve, otmem ti sve, negiram ti sve,
pa čak i tvoje postojanje?
Nikad nisam zbog tebe, crna noći, patila.
Nikad nisam zbog tebe, crna noći, plakala.
Nikad nisam zbog tebe tako nešto činila.
Ti noći crna, noći užasna, i nanovo, i uporno,
i uvek, i sve više čemerna i ledna.
Ti nikada nisi se meni ni desila.
Ti nikada nisi kod mene ni zalazila.
Uvek od tebe bežim, tako
crne, tihe, zloslutne i kobne,
kao na maratonu što traje život celi.
Nikada me ti nećeš uhvatiti.
Nikada me ti nećeš porobiti.
O ti crna noći! O ti crna noći!
Jer nisi znala, iznenađena si,
da, evo… sviće, sviće, sviće,
i uskoro izlazi spasonosni dan.
I novo jutro se smeje,
i viče i viče i viče u svojoj svetlosti,
da izdržim, izdržim, izdržim te.
I zato, noći, na odlasku tvom pozdravljam te,
kao što pozdravlja lažni prijatelj.
I okrećem ti leđa da zaboravim te,
i odlazim u naručje svetlog jutra,
ka zagrljaju spasonosnoga dana.
I tvoja se tuga, crna noći,
u toj svetlosti, u meni, konačno,
posle naše noćne bitke, raspršava.

iz zbirke poezije Ptica iza žice, Udruženje pisaca Poeta 2017

Marija Stojiljković Marstoj