Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Dođe tako čas u životu nekako
suv, bezdahan, zakočen, smoren –
poput privida da uspevaš disati, a ne možeš.
Dođe čas, pa sutradan kao da ga nije bilo.
Sve sija od jutarnjih boja, od vatre i sile radosne.
To se naš put od prvog do drugog
ekstrema tu usložnjava.
Idemo dole pa gore, kao bolesnici,
malo depresivni – malo manični.
Dobro je dok se ne pretera u skakanju,
dok se ne izgubi kontrola psihe.
Ali to je život, to ga čini življim,
jer boli srce, spušta pa podiže razum.
Život – to su neprekidni časovi naših oscilacija,
ritmika, dinamika, muzika, patos,
ili tek ekstaza, paradoks, ironija.
Život kao so, hleb, voda. Kao potreba.
Od proleća do leta, od jeseni do zime,
od rođenja do groba – samo je borba,
večna borba sa životom.
Ali samo neka traje.

iz zbirke Ptica iza žice, Udruženje pisaca Poeta, 2017

Marija Stojiljković Marstoj