MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Čas šesti

Što olovku uzedoh u ruke,
zaoštrit je ne znadoh

otup te osećaji
perom iskazat vas ne umedoh

obram te želje, ta pustite me,
ispunit vas ne mogoh

skrun me, tugo
ne znam ja ni za šta drugo

---

suviš sme, tugo
ti to zagrlila dugo

pa ne umem rimu udarit
pa ne umem slovo pojasnit

pa ne umem reč iskopat,
pa ne umem sebe povratit

---

skrun me pepo
popepeli mi glavu

zagluš te me, jablanvi
pa nek panem ničce k zemljici na travu

nek me strule ratne šice, nek izgori sva moja misao
ionako bez korena ne vid se smisao

---

zastan te ruke ne rad te više
zaćut te se tice ne vesel te se više

ućut te se ljudi
ne pričajte više

grabežni ste, suludni,
otimačini skloni, Bogu neskloni

vam reč niš ne znači,
vas para sam kači

vas tuga ni ne brine
vas rat sam uzdigne

k mržnji, k laži

il..

il mi grešna miso prikral se
pa je zaustavit ne umedoh

oprost te mi suludni ljudi kad olovku uzedoh u ruke

kad je zaoštrit s pameću ne mogoh
kad laži se prikradoh

iz romana „Božanska je snaga književnosti„, šesti čas iz nedovršene zbirke „Časovi dostizanja Boga„

Marija Stojiljković Marstoj