Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

O šestom času zbirke

Čitam «Majstora i Margaritu» Mihaila Bulgakova, i opet se pitam šta čini pravo književno stvaralaštvo, da li opisivanje stvarnog događaja, prenesenog u nadrealno, u svet izmaštane priče, na način nadasve zanimljiv i ironičan, pun prenesenog značenja i zamaskiranih poruka upućenih ljudima i njihovim zamršenim međuodnosima? Došlo mi je da opet celokupno ovo svoje pisanije izbrišem i započnem sve iz početka, na način već poznat književnosti, klasičan stil, preneseno značenje, mnoštvo likova i događaja, opis njihove garderobe, dijaloga, mesta življenja, njihove priče, unutrašnje borbe i vapaja. Dođe mi da prestanem da mislim o sebi, i da počnem da mislim o drugima, da izađem na ulice Beograda tragajući za svojim likovima, za mestima gde bi oni mogli biti, za stanovima u kojima bi živeli. Ušla bih u crkvu ispitujući lica posetilaca, koji se mole tiho nad ikonama, ili pred ikonostasom, paleći sveće za duše umrlih i živih, za zdravlje i sreću, svoj i mir ostalih.
Ali, izgubila sam veru u Čoveka. Rat ju je uništio. Ne mislim da su ljudi divni, više da su glupi i zli, puni sebičnosti, licemerja i laži.
Pokušavam da doprem do zakopanog dela sebe, iščitavajući ove zaboravljene stihove, udubljujući se u njih sve više i više.
Stigla sam do šestog časa zbirke. Moje pisanje, ponekad mi tako malo znači, tako mu malo vrednosti pridajem, a želela bih da bude na vrhu književnog dometa, da svetli i predvodi, da menja, leči, opismenjava, podiže nove Ulice pune smisla, pune života, radosti i vrednosti.
Ali, čak i da dosegnem svoj san o književnom izrazu, mislila bih i dalje da ništa nisam uradila, ništa pametno rekla, nikog dodirnula. Stremim Nobelu, vrhunskom priznanju, a pašću i zaglibiću se u sopstvenoj psihi, usitnjena pred sobom, kao Alisa u zemlji čuda.
Sešću na kamen pokraj jezera, negde na nekoj planini iznikloj u mojoj mašti, sanjariću tu o svojoj toplini, osećaću svoju dušu, posmatraću svoje oči nad modrom jezerskom površi, nepomičnoj, mrtveno ukočenoj. Staklasta površ vode zaklanjaće ogromnu džinovsku ribu, predstavnicu svih mojih briga, i ona će me prikovati još više da posmatram mrtvu ukočenu vodu. Toliko mala, sa tolikom ribom briga u duši. To ne sluti na dobro.
Jesen će skinuti lišće sa obližnjih grana, popašće po suvoj, očvrsloj zemlji snova. Pašće mi po kosi, po ramenu, po nogama, u ruke. Uzeće ga moja ruka i zdrobiti, zgnječiti među dlanovima, ubrzavajući proces nestajanja svega što okružuje srce u ovoj zemlji snova. Nestaće svo zelenilo, i pomoliće se samo golotinja, a i to ću želeti da izbrišem iz tog svog predela mašte. Neće više biti planinskih venaca u daljini, neće više biti padina koje se spuštaju do modre ukočene površi, neće više biti neba, ni na njemu podivljalog meseca, neće biti ni užarenog, razljućenog na mene sunca, sve će izgubiti svoje postojanje u toj zemlji mojih snova i moje mašte. Ljudi svi pomrli, nema mesta više na groblju, svud su spaljeni, njihov prah razbacan po vazduhu lebdi, ne želi da padne na suvu zemlju, ne želi ni da polegne po vodenoj površi, ne želi da stigne do onog krsta na obližnjem groblju gde mu je i mesto za pad i spokoj, ljudski prah želi samo da što pre nestane u vazduhu moje mašte.
Moja mašta želi da prikaže samo smrt i nestajanje svega postojećeg i živog i ništa više.
Nemam vere u Čoveka koga bi trebalo da opišem.
Čitam šesti čas zbirke i sećam se jednog drugog vidika iz moje mašte, tad sam još nešto želela da spasim i sačuvam od svoje okrutnosti prema sebi i drugima.
Sećam se jednog jablana, visokog. Sećam se jedne kuće, kraj njega. Sećam se deteta u kolevci, koje je nekada davno, u njoj bezbrižno spavalo. Sećam se detinjeg osmeha.
A onda je sve to nestalo, izbrisano ratom, koji je kasnije došao.
Rat se desio, spalio jablan, spalio kuću. Na tom mestu, u mojoj mašti, sad je samo prazan brisani prostor. Od tada i sve drugo nestaje s lica zemlje, i planinski venci u daljini, i nebo i sunce i mesec, i šume, i jezera, i groblja i ljudski prah. Sve nestaje, odumire, zahvaćeno besmislom i prolaskom stvari.
Rat ne treba da postoji.

iz romana „Božanska je snaga književnosti“, komentar o čestom času zbirke „Časovi dostizanja Boga“

Marija Stojiljković Marstoj