MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Čas sedmi

Kad god pokušah shvatit
svak redak što s u mni zapati

naspram to je svakog shvata,
reč što mlitna mi ruka privata

i svagda s pero u ruci
nalaz na istoj ti muci,

a nepregledni su sunci
što zrače nad svodom

---

i tak zrake spuštat svak na me hte
al nikom ne uspe

čak ni večnajem suncu
da zrakom ozrač me

svud tmina raskorak spustla
da mi s usanija reč nikad s ne izustla

svud s privid
pretvor u stravid,

velkom ništavnu
to sve u mni uskliknu

zaputil s to stari saigrači
da s se same saigraju,

al se svi kanda umoreni
staš kraj me da zalegaju

---

zašuštal mi lišće u snu noćaska
kad mi niko ne ču mog mi glaska

kak se survo niz pleća mi vruća,
o bunovnog mog mi potonuća

taj čudni šum,
čudni vetar kraj ušiju mi šibnu

i dones mi zimu

i čudnu jezu što propišta s njim
u melodiji

i šta sad s tim

iz romana „Božanska je snaga književnosti“, sedmi čas iz zbirke „Časovi dostizanja Boga“

Marija Stojiljković Marstoj