Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

O sedmom času zbirke

Ne razumem tok svoje psihe. Bolesna sam od književne nemoći pred ratom, krvnim neprijateljem smisla mojih romana.
Ubiti, ubiti, ubiti i ubiti, dan, noć, predeo, život, sve što rat, rukom svojom, u mašti mi dotakne.
Evo i sedmi čas, dosta sličan šestom, skoro istovetan, polegao na radnoj površini, čeka za opisom, bilo kakvim, čak i jadnim, bednim pokušajem. Samo da se ne oseti moje književno pero mrtvim pred njim.
Šta znače svi ovi opisi «Časova dostizanja Boga»? U šta to moje misli nastoje da proniknu? Šta da opišu, zar dubinu čovekovoga očaja i hoda bespomoćnog i otežalog? Ostarela i pre izdavanja knjige. Reumatična baba u tridesetim, sa bolovima u vratu i ramenu. Pokušavam masažu, ruka mi ogrubela, kô da sam ratar. Posejala jesam davno seme, ali ne na plodno tlo. Rat svako tlo okameni, i pusti korov svud. Čini mi se, sva sam obrasla tim korovom, prekrivena, do neprepoznavanja.
Toliko nerazumevanja sopstvenog pisanja ima u onom jablanu, u onoj kući. Toliko nerazumevanja u ljudskom prahu koji odumire na nebu, zahvaćen nestankom i prolaskom stvari. Toliko nerazumevanja u mojoj opsesiji, da se borim perom protiv postojanja ratova, i to ne gradnjom neke izmišljene priče, nego stvarnim zahtevom, da se ljudi promene, da se odreknu rata, tog «nužnog» zla.
O, ko proročica sam. Još samo da mi ludačku košulju navuku. Ma nema veze što je sve to realna opasnost, bitno je da se niko ne bavi time u književnosti. Nikome nije palo na pamet da se ratovi uopšte mogu zaustaviti nalivperom. Zašto je meni to palo na pamet? Zašto svom peru pridajem božanske moći?
Samo Bog zna kako da zaustavi ratove, ako to uopšte hoće…

*
Vreme ima svoje zakone i tempo, ne može se zaustaviti, niti ubrzati.
Opet imam malo vremena za pisanje. Možda to i nije tako loše s obzirom na to da me samo udaljenost od ovog teksta može za njega da veže istinom, a ne lažju.
Pisac, odrođen od napisanog, postaje kao prisilom prenesen u svet realnog poimanja stvari, u svakodnevne priče, u žurbu ljudi, tu jurnjavu za obavezama.
Možda me ova povremena udaljenost od pisanja približi kasnije boljem opisu rata. Kad od njega pobegneš, onako izlečen, okružen ljudima, toplinom svakodnevice, onda je sve drugačije.
I tad, u tim momentima, pomislim da stvaralac nikada nisam ni bila, i da me nikakva bol nikada i ni zbog čeg, nije ni dotakla.

*

Ovaj tekst ima izvesnu dubinu. Često mi je padala na pamet jedna misao, i to baš u momentu najgoreg izražavanja, najdepresivnijeg, često na granici sa stvarno vrednovanim, normalnim i opšteprihvaćenim zakonima za funkcionisanje ljudskog mozga.
Šta je uopšte ludilo, da li nešto što se ne razume od strane normalnog, tačnije razumljivog širem krugu mislilaca, ili je biti lud i usamljen, pride, isto što i biti malo više inteligentan u odnosu na prosek, ili malo više neinteligentan u odnosu na prosek? Možda je bolje biti lud i genijalan, nego biti lud i glup.
Filosofija je majka usamljenih.
Dok mi život polagano, svakim danom ide nekim svojim, često nekontrolisanim tokom, strpljenje, odlučnost i upornost su jedine alatke za dostizanje postavljenog cilja. Ako je nešto teško, onda nek bude i dalje teško, ali i prihvaćeno kao takvo, kao nešto teško, za šta treba volja, istrajnost i odlučnost. U suprotnom, bolje je odustati od započetog.
Biti gubitnik isto je što i biti neko drugi, a ne ti sam.
Možda je moje pisanje borba protiv smrti i nestajanja ljudskog fantaziranja, borba protiv sadašnjeg tempa vremena, borba za neko drugo bolje društvo, za nekog drugog boljeg čoveka, za neku drugu ostvarljivu Utopiju, za onu drugu Ulicu.
Opet fantaziram i puštam mislima na volju, a Bogu na sud i procenu.

*

Ko drži obuzdano svoje zlo, sam će biti pobednik nad ratom.

Iz romana „Božanska je snaga književnosti“, komentar o sedmom času zbirke „Časovi dostizanja Boga„

Marija Stojiljković Marstoj