MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Čas osmi

Što m to razum večno lud zbog te
što m to glas usane kad dođ do te

što m to noge bež od te
što m to srce laž o te

sećaš li se kadkad kad me viš kraj te
kak sam se nekad družio sa te

osetiš li tad-tad da s sam umoran od te
i da m ruke puste lež okovne po te

---

ko da tam ti
još uvek bitišeš

ko da tam ti
još uvek po svem zamirišeš

ko da tam ti
još uvek pod nebom zanjišeš

ko da tam ti
još uvek nad mnom krošnje poviješ

---

al sad

čudn zvuk im, svak tren, provden u starini
ovploćenje utihlih i zgaslih dana tam u zavičnini

tam gde dol viš nem staro ime
i sve ko d govor zaborav me

tam gde reka viš nem mirnog toka
ko da ga još uvek im naspram moja dva oka

tam gde put suncem obasjan viš nije
ko da mu krošnja suze za suncem još uvek lije

tam gde nikog viš nije
ko da u mni i sad sve s još krije

negdašnja priča života mi mog
priča što ispričah uz Jablana svog

iz romana „Božanska je snaga književnosti“, osmi čas iz zbirke „Časovi dostizanja Boga„

Marija Stojiljković Marstoj