MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

O osmom času zbirke

Osmi čas zbirke. Jablan, drvo iz mašte.
Neko bi pomislio da pričam o ljubavi. Neko bi pomislio da obožavam prirodu. Neko bi pomislio da mi je ovaj Jablan najdraža stvar iz detinjstva. Ali, istina je da nisam imala nijedan jablan u dvorištu.
Čudna iskrenost i čudne reči s uvrnutim značenjem.
Jablane, ti drvo poveliko. Jablane, ti drvo, razgranato. Obešen je čovek na tebi. Nečiji otac.
Dobrota. O njoj ćemo drugi put.
Taj otac je isto što i ljudska dobrota. Dakle, obesili su dobrotu o visoki jablan.
Posle tog čina, Jablan je postao suvo drvo. Jablan je postao golo drvo. Bez lišća na granama. Bezlistno drvo.
Nikla je trava, pre mnogo leta. I odnikla je trava pod hladovinom obešenog dobročinitelja. Trava se uguši. Ratni psi su ga tu obesili.
Mnoge prečice vode do jablana. Mnoge do kuće u kojoj je nekada, pre rata, spavalo malo dete u svojoj kolevci. Jablan mu je uvek bio u neposrednoj blizini.
Došao je i dan D. Veliki dan kraja. Došli su neki ljudi u užasnim ratnim okolnostima, i spalili taj jablan. Vatra od njega prenela se i na kuću. Goreo je sporo, bar se to meni činilo, u tim sekundama, dok sam u snu osećala miris od njegovog pucketavog vatrenija. Stablo sa granama izgaravljeno, i sokak u daljini garav. Sve je zadimljeno. Nema čistine na vidiku. Nema više nikakvog vidika. Na brdu na kome je nekada bila kuća, i taj jablan, čudno drvo, više nema ništa sem pepela, gara i odumirućeg dima.
Stojim u mislima, pred obešenim čovekom. Valjda znate, prijatelju, da ću vas jednoga dana, Ja, srpski budući pisac, skinuti sa te grane, tako obešenog. Da ću vas okupati, napojiti, nahraniti, vratiti u krevet da se naspavate posle toga vašega užasno ugušujućeg mučenja, kao što je stegnut vrat. Vi, znate Oče Dobroto, da ću vas vratiti ponovo u život, jer to sam ja. Pisac koji vraća likove, iz svoje mašte, u život. Bar to mogu. Bar to umem. Znam da ipak nisam Bog.
Obešen čovek i dalje ćuti, a grane su pred slamanjem, nadole okrenute.
Vi, znate, Oče, da vas je moja mašta obesila o to drvo, da bi vam dala neku vrednost. Vi znate i sami da i ja samu sebe ne razumem. Šta radim sada? Pričam s obešenim čovekom na starom Jablanu, spaljenom kasnije. Šta se sve ovde desilo? Tabu tema. Kad bi ovu tugu pročitali ljudi bi sve to pogrešno protumačili. Rekli bi: Pusti. Pusti. Ona je luda.
Trava se smanjuje pod stopalima i uvlači se u tvrdu zemlju.
Upali su sinoć i isterali vas iz tople postelje, vukovi rata, razulareni i gori od onih pravih. Oči su vam iskakale iz svojih šupljina. Izbečeni ste i zgranuti bili, i molili ste ih da vam ne diraju porodicu.
Sunce se povlačilo po krvavom tragu koji je išao besomučno ispred njegovih stegnutih, užarenih, sunašaca.
Videla sam vas. Svaki put vas vidim kad pogledam u neki izlog s knjigama. Setim vas se. Voleli ste knjige, voleli ste klasike i romantike. Filozofe. Voleli ste da čitate o slavi same Dobrote, koja vam dušu sačinjavala.
Za suncem povlačio se i mesec.
Ubili su vas zbog vaše Dobrote. Oni ne vole dobrotu. U ratu se dobrota mora ubijati.
Tama nad granama. Sunce neće skoro da izađe. Jalov život. Tesnac. Umiruća priča. Šuma, ona nekadašnja, izgorela uhvaćena vatrenom stihijom. Kosti su zakopane po obližnjim selima. Oni krici i vika ljudi u bežaniji, zamreše. Pobijeni su.

iz romana „Božanska je snaga književnosti“, komentar o osmom času zbirke „Časovi dostizanja Boga“

Marija Stojiljković Marstoj