Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Tišina

Stani! Ne pričaj dalje.
Oslušni! Zloslutno je veče ovo.
Vidi! Već letim od pada.
Gle, gde odoše ljubavi!? Gle, gde odoše praznici!?
Sve oko mene prolazi. Sve njiše klatno smrti.
Kuca srce i pita se – koliko puta i kad će poslednji?
Tišina ispred mene i u meni je.
Seva samo munja, koja od rođenja me prati.
Budi se, i buni se. Kaže nisam je slušala, disala, živela.
Sve cveta kad ona dođe, a vene kad ona prođe.
I šta sad, tišino? Gde smo to stali?
Na kojoj ivici sedim i kom se bogu molim?
Gde ste prijatelji? Da li se lice vaše izobličilo
kao pora ova što zdravi me svaki put kad je dodirnem?
Gde ste, sveci, u koje sam verovala?
Gde si, vero, kojoj sam se nadala?
I sve sam pogrešno mislila – neko drugi
će doći, reći, usrećiti.
Ali taj drugi odavno ne dolazi.
I eto, tišina je tu sad, i pravi mesta
za buru nezadovoljstva i melanholije.
Jer šta ostade? Samo pokošen vrat žile kucavice.
Samo plast sena zaboravljen i nepokupljen.
Gladi će biti. Suše će doći.
Ni pomoći ni leka. Ni izdaje ni pakla. Ništa.
Ne pričaj dalje. Stani!

iz zbirke poezije „Ptica iza žice“, Udruženje pisaca Poeta, 2017

Marija Stojiljković Marstoj