Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Čas deveti

Koreni duboko su u meni
i osećam svaki njini trzaj

usliš molitvu Bože,
pa podaj i meni

da nikad viš ne osetim kako diše
njini zadnji trzaj

ak sećanje ne vara,
godine su puste prošle

kak dotako nogom nisam
tle zemlje ošle

ak brojke nije
i slova što s u pamet slije

vihorovma rata
ništa milo bilo nije

ni onaj Jablan
što u se detinjstvo krije

ni ona škola
što pamet zna da izlije

ni onaj kraj šumni, zeleni,
što šumi svud u meni

ni ona kuća trošna, stara
što važ mi za najmilijeg drugara

ni oni ljudi čiji pogled ugledah
iz kolevke ranih dana

od sad pa do groba
eto meni led i ljuta rana

što shvatih sad, dok s trzaj korena
u meni, pretvara u nož

seč me bleštavim svetlom,
prikriveni ratni boj

gde s viče padanju da ustane
a ustanju da ne posustane

gde s viče glavi da s pridigne
i opet k nožu stavi
…oči satrne

a u njima, sam s vid
žubori, žubori

i u smrtnom času ostaš sam
ti šumovi

to šume zadnji trzaji,
a posle njih dođoš mukovi

tiho je na bojnom polju
i sve kanda spava

sam se utvarno ču šum
negdašnjih jablanova

kraj škole i stare kuće,
gde kanda jedno dete

još uvek u kolevci
…u miru spava

Iz zbirke „Časovi dostizanja Boga“, roman „Božanska je snaga književnosti“

Marija Stojiljković Marstoj