Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

O devetom času zbirke

Šta to behu koreni?
Osećaj jako poznat. Osećaj pripadnosti i bliskosti, okrilja.
Zašto sam toliko okupirana svim tim gadostima koje me svakodnevno okružuju, naslovi u dnevnim listovima, ovaj ubio onog, onaj zaklao onu, onaj raskomadao ovog, oni silovali nju, ono dete pliva i pliva po Dunavu, ona se žena bacila s mosta, a ruke koje upravo sada ovo pišu ne staju i ne staju, pritiskaju tipke i ne kaju se što lude, i lude, i lude, zajedno sa svim tim dnevnim natpisima, temama dana, u novinama, u člancima, u klanici ljudskih vrednosti, u ovom našem neprolazećem vremenu zla… A ja pokraj svega toga bi trebalo da pišem o korenima.
Pa, nema korena, nema vrednosti, ničega više nema, osim mirisa smrti.

*

Društvo današnjice porađa bolest. Porodica u ovom društvu ubija samu sebe. Koreni nisu za nas ništa sveto, pa nam je stoga i u državi sve prokleto. Niko nikog ne ceni i niko o nikom ne brine. Srbin Srbina ubija. Ljudi ćute u sebi i među drugima, a ja da pišem o korenima.

*

Skoro da želim da uđem u onu sliku na zidu, da postanem ona senka čoveka i da hodam tom ulicom bez kuća, da hodam njenim tlom pregaženim tenkovima i vojskama, da…
Podigla sam ponovo svoj spušteni pogled ka slici na zidu i na tren pomislila kako je ta senka gore, ne na zgarištu čovečanstva, nego u Ulici, među prozorima kuća i dvorištima sa psima, lalama i hortenzijama, da sam među svojim korenima, tu u prelivu duginih boja, sa potpisom autora slike u zadnjem desnom uglu okvira, potpisom koji nosi, sledeću poruku:
Ja želim da verujem u ovu, a ne u onu prethodnu sliku.

*

Ništa gore od umiranja porodice. Najveći strah koji nosim u sebi jeste strah da ću ostati sama, i gledati kako svi ti ljudi koje silno volim, i zbog kojih postojim, prelaze na onu drugu stranu, jedan po jedan.
Ništa gore od prazne kuće. U kakvu se depresiju tone kad se ne čuje u njoj dečija radost… Još uvek u meni odjekuje vriska dece, njihovi osmesi, trčanje, igranje žmurke.
Žensko sam, stvorena da rađa, i koliko god prirodu potiskivala, znam da je u duši nešto nedovršeno, neispunjeno, prazno. Majka želi da dodirne, da pomiluje, da vaspitava. Majka želi da daruje novi život.
Duhovno sam biće, i često gledam u ukrštene linije na svojim dlanovima. Pitam se koliko će se od sudbine ispuniti i koliko je uopšte možemo preokrenuti.
Detinjstvo, najlepši period nevinosti i bezbrižnosti pamtim po ljudima u čijim venama teče krv mojih predaka. Pamtim ljubav koju su mi njihovi pogledi pružali. Pamtim toplinu dlanova, i čvrst zagrljaj. Pamtim korene, staru kuću, i kućne ljubimce. Pamtim njihovo postojanje, užurbanost koraka, njihovu priču, pa i svađu. Pamtim uključenu rernu na najjače, iz koje se, vrlo brzo, oseti miris domaće štrudle sa makom. Pamtim i miris tek skuvane crne kafe, i komšinice koje su došle tu da ogovaraju, iako na to nikada nisu gledale kao na nešto loše, nego su mislile da je normalno da žene vole malo više da pričaju od muškoga sveta.
Sve to pamtim i sve je to sazidalo ličnost kakva sam sada.
Ali nažalost, nisu svi imali srećno detinjstvo. Ima ljudi koji od svojih korena žele što pre da pobegnu.

Komentari o devetom času iz zbirke „Časovi dostizanja Boga“, roman „Božanska je snaga književnosti„

Marija Stojiljković Marstoj