MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

O desetom času zbirke

Kolevko mojih ranih dana, do te vodi samo rana….
Ne znam zašto u ovom momentu življenja imam potrebu da umesto opisivanja kolevke, prebacim ovde još jedan zaboravljeni deo sebe…

………………………………………………………………………………………………………………………………

TRAGOVI ŽIVLJENJA

«Ja nikada neću uspeti da napišem knjigu o životu,
jer mrtva i prazna sam u duši»

Fascikla sa «zamišljenom smeđom ženom»

Nema više nikakve svrhe gubiti dragoceno vreme na iščitavanje ovih pisanih redova nastalih pod dejstvom stanja «otvorenog piščevog duha za traženjem opsega reči». Imajući u vidu sve okolnosti koje su dovele do ovakvog depresivnog stanja, autor će se još na početku romana potruditi da uništi vrednost reči, zamagli jasnoću izraza i pomoli se Bogu za averziju celokupne književne elite prema njemu «kvazi-piscu» osuđenom na «neizostavnu i neumitnu» propast svog književnog dela, što predstavlja u suštini čistu nevericu autora proisteklu iz gubitka «sopstvenih» tragova življenja.
Nema ničega naročitog u tragovima, pa se kao neka vrsta kameleona, transformatora, begunca iz sopstvene kože, krije iza imena mnogih književnih velikana i to usled unutarnje praznine svoje imaginacije, kao i užasne praznine sadašnjice, vremena zla u kom bitiše, a koje uništava svaku želju za usavršavanjem i stremljenjem ka drugom načinu gledanja na stvari.
Neprestana zapitanost gde smo sad, kuda dalje idemo − to je suština ostavljanja tragova življenja za sobom i njihovog zamišljanja u budućnosti. Tragovi borbe čovekovog duha životnog.
Ukoliko neko jednog dana ipak reši da protraći vreme iščitavajući i dalje «Tragove življenja», treba da zna da autor teksta zapravo mrzi sebe i svoju, kako smo to u poslednje vreme i uvideli, krajnje mazohističku dušu.
Uzgred, da se i Ja predstavim, ja sam «popunjavajuća hartija», podloga koja preuzima sve piščeve misli, tako da moram učestvovati, vrlo direktno i neraskidivo u «Tragovima življenja», knjizi čije je pisanje započelo maločas, i koja autoru, bar zasad, ne mora imati ništa od sadržaja, pošto stvara delo u nekom krajnje čudnom stanju toka svesti, stanju kreiranja knjige bez primarne ideje romana.
«Kvazi-pisac» Marstoj je, inače, još uvek pod utiskom iščitavanja legendarnog romana «Čarobni breg» Tomasa Mana, i uporno pokušava da misli i piše kao taj čovek kratke sede kose, crnih u poluluk izvijenih obrva, opuštenih obraza, stisnutih, skoro nepostojećih usana, sa položajem revnosno zamišljenog čoveka naslonjenog na stolicu, čoveka skrštenih i spuštenih ruku na prekrštenoj levoj nozi, sa zlatnim prstenom, podebljim i povećim, iz čijeg položaja vise na dole piščeve naočare, tačnije jedan delić stakala, dok štofano odelo sivomrke boje, kao saliveno za velikog pisca, stapa se sa belom pamučnom košuljom, nad kojom se ističe ženskom rukom dobro doterana široka zagasito siva šarena kravata.
Oči Tomasa Mana, iz kojih izvire posebna vrsta zapitanosti, gledaju ukoso od autora «Tragova življenja» koji se uporno trudi da tim putem pronikne u unutrašnju književnu čvrstinu koju je posedovao ovaj legendarni nobelovac. Rezimirajući reči posvećene njegovoj pojavi ne može se oteti utisak da je «nešto» uletelo u grudi «kvazi-pisca» Marstoj, i da ona trenutno ne popunjava hartiju, već neki drugi pisac. Istaknućemo i činjenicu, da se «kvazi-pisac» Marstoj teško odupire neskrivenoj ljubavi prema poistovećivanju sa proverenim legendama književnosti, a naročito sa kremom pisane reči, dobitnicima nobelove nagrade.
Ispod već podrobno opisane slike Tomasa Mana, a koja se, da podsetimo, nalazi među prvim stranicama njegovog velikog dela, stajaše autorov potpis, napisan izjedna s velikim umećem, skoro izvezen, satkan od lakoće pokreta pera i sa pomalo ukoso izduženim i uvećanim početnim slovima cenjenog nobelovca «T» i «M», koje «kvazi-pisac» Marstoj bez razmišljanja prihvati kao dokaz veličine njihovog vlasnika, a što beše sa druge strane potkrepljeno i obimom knjige koja je brojala ravno 874 gustokucane stranice, od kojih na poslednjoj stajaše tako našem «kvazisti» dalekosežne reči koje glasiše Finis Operis iliti kraj.
«Zašto je tako teško izraziti se rečima, kad je sve oko tebe i u tebi pusto? Gde sam zaboravila svoj trag življenja i kako da ga ponovo pronađem? Ja nisam pisac, ja sam slaba za to. Nemam ja više unutrašnju želju za opisivanjem bilo čega. Mrtva sam i prazna u duši, prepuštena nekom nemenjajućem toku stvari i mislim da polagano iščezavam, odnosi me jaka struja i ja ću jednoga dana biti u gomili otkinutih od jedinog pravog načina življenja. Čijom krivicom? Samo mojom. Ili, možda, i krivicom Ulice….» razmišljaše tako naš «kvazi-pisac» na sumraku svojih sećanja, zagledana u reči «Finis Operis».
S dubokim uzdahom ona zatvori obimnu plavu knjigu Tomasa Mana, rukom polagano mazeći končić koji izvirivaše iz sredine knjige pokazujući dokle se stiglo sa iščitavanjem, sva tužna i utišana.
Oči našeg «kvaziste» bile su skoro na ivici suza, dok su besciljno i beživotno, promatrale sklopljene stranice «Čarobnog brega», tonuvši pritom sve više u besmislenost trenutka što ne pita za život, već seče nemirima okićenim porukama duhovnog samoubistva.
To je vreme kada se nagoni za življenjem sužavaju mereći časove oduzetošću životnih namera i obuzetošću voljom za duhovnom smrću, a ono čega se ljudi trebaju plašiti nije sama smrt, već potonuće njihove snage i gubitak tla pod nogama.
Uporna i krupna večernja kiša padala je i kvasila dugo skrivane nemire, ne gaseći, nego rasplinjujući ogromnu buktinju pritajenog nezadovoljstva.
Pored ostavljenog «Čarobnog brega» Tomasa Mana na stolu «kvazi-pisca» Marstoj, stajaše jedna fascikla sa likom zamišljene smeđe žene, krupnih okruglih i pomalo ispupčenih očiju, što pobuđuju na poštovanje onog ko je trenutno zagleda.
Bila je to žena bez imena, bez porekla znanog autoru «Tragova življenja» i njen istiniti trag beše još uvek prikriven od posmatrača. Kao i Tomas Man, i ona je gledala ukoso, ali u čemer ispunjen prošlošću i bolnim sećanjima, a ne sa posebnom vrstom zapitanosti, koja je krasila sliku Tomasa Mana iz «Čarobnog brega». Njena unutrašnja vatra bila je mirna u odnosu na belinu fascikle, koja je vriskala većim življenjem nego lik zamišljene smeđe žene, dok su male crvene trešnje virile iz zelenih liski specijalno osmišljenih da ukrase podignutu kosu bezimene smeđe žene. (Kasnije će shvatiti da je podseća na bronzano poprsje žene koja simbolizuje Srbiju.).
Unutar fascikle stajala je započeta, a još uvek nedovršena zbirka pesama «Časovi dostizanja Boga».

«Umetnik mora da ceni i voli svoje delo» konstatova Marstoj sledećeg dana posle one večeri ispunjene krupnim dobovanjima kiše po oknima, koja su ovog jutra osvanula obasjana suncem i uokvirena bledoplavom čistinom neba koje se moglo nazreti iza rukom izvezenih, pomalo šupljikavih ružinih cvetova, na zavesi koja se lagano pomerala nošena ulaskom jutarnje svežine.
Na svetlosivoj petospratnoj zgradi izvesnog Instituta, s ogromnim prozorima, prekoputa zgrade u kojoj stanovaše «kvazi-pisac» Marstoj, lepršala je zastava zemlje čije se ime za života našeg kvaziste izmenilo više puta, usled haranja nezaustavljivih ratova kojima je prisustvovala zajedno sa ostalim pripadnicima svoga naroda, često u tom vremenu deljenih na patriote i izdajnike ….«koji izdajnici nikada nisu bili, ostajemo dosledni tom tvrđenju. To je čisto relativna stvar, vrlo promenljiva i podložna kritici, sudu istorije čovečanstva. Pravda tek nastupajućeg vremena, u čijim prirodnim smirenim očima će se nazreti božiji prohtevi, božanskom rukom ispisan poredak čovečanskih stvari, današnja osuda i sutrašnje oslobađanje i oprost jučerašnjih „grehova“. Čovek je sam sebi zatvorio vrata raja ratovima. To pojedinci potvrđuju držeći upaljene sveće nad grobovima poginulih ratnika, pored spaljenih sela, zapaljenih šuma iz kojih miris pepela i gorke neželjene smrti još se nije razredio, ne nagoveštavajući tako bar neku mirisnu notu novog proleća, leta, jeseni, ili zime, provedenih mirno, a ne u metežu, truležu i zgašenom žarištu zapaljenih crkava, tih svetinja čiji duhovni vapaji ostaju svetu besciljnom i zaboravnom, koji greške ponavlja po zakonu ludaka koji ne promišlja sopstvene postupke i sledstveno tome uzaludno gradi nove crkve, da bi ih opet ugledao porušene, a stanovnike duha satrne u korenu, u skoroj ili daljoj budućnosti sveta», mišljaše potišteno Marstoj posmatrajući lepršanje zastave po jutarnjem svežem vazduhu, pročišćenom blizinom sudara Dunava i Save i od čijeg trobojnog vijorenja u srcu autora osta samo pusti, iskrvavljeni i iskrivljeni odblesak negdašnjeg patriotskog žara i kulta srpske bogate i mučne istorije. «Ljudi se vremenom menjaju, a njihova dela nam na tu promenu ukazuju. Dela hoćemo, a ne puste reči», nastavi dalje sa unutrašnjim tokom misli, uleglih u krošnju starog olistalog orahovog drveta, čija prirodna lepota krasiše sliku starog beogradskog kraja u kom mnogi događaji otidoše u slavnu i večnu istoriju.
Zraci svetlosti prodirući kroz belinu omanjih raštrkanih oblaka, koji obuhvatiše vidik prozorskog okna ka kom autor uputi svoj znatiželjni pogled, sada behu toliko zaslepljujući da se ni svetlosiva petospratna zgrada, ni krošnja starog olistalog orahovog drveta nisu više mogli jasno videti usled prejake sunčeve svetlosti, čiji napadi prekriše crvene krovove zgrada smeštenih u daljini, pretvarajući ih u osunčane predele, na kojima su se samo crnile, boreći se sa svetlosnim neprijateljem, senke dimnjaka, u kosini i padu ka ivici zgrade. Ova zamišljena smeđa žena pod zracima sunčeve svetlosti tako čudno sjaji. Podseća me na nekoga, ali se ne mogu setiti na koga − prozbori Marstoj upirući ponovo svoj ispitivački pogled na poluotvorenu fasciklu. Možda se poistovećujem sa svim tim slikama, sa tim ljudskom rukom ovekovečenim tragovima življenja, da i ne primećujem otupelost koju gajim prema sopstvenom tragu. Mnoge sam stvari pokušavala definisati, dati im «pravo» značenje. Zašto je tako teško proniknuti u sopstvene tragove, gde sam ih zagubila, kako da ih povratim? − nastavi otvarajući fasciklu s likom zamišljene smeđe žene.
Puno puta bi u dugim noćima «kvazi-pisac» Marstoj promatrala svoje nedovršeno čedo, podlakćena o glatku površinu stola, stisnutih pesnica i zuba, zamišljena pogleda, fiksiranog k započetoj, nedovršenoj zbirci pesama, i sa nedoslednom istrajnošću i doslednom zbunjenošću. U tim trenucima, mislila bi:
Što čovek čini sam sebi? Igra se sa sopstvenim krajem, moralnim padom, uniženjem i rasulom osutim po vremenima postojanja. Licemerstvo i batrg malih, lažju izubijanih i stoga sopstvenom slepošću uvek na mržnju navučenih ljudi, do te mere, da i «veliki» požele u tom vremenu bujanja zla da budu samo osrednji, pogubljeni i kukavni. Zlo je vreme skraćenih nogu, brzog bega, kasapljenja prošlosti i izvlačenja iz nje sve samih moralnih nizina, pravih linija otupljenja, dok onog ljudskog i velikog, nekad u svetu normalnih tako poštovanog i cenjenog, više nema. Dobrota se izgubila. Dugi niz godina, mnogo je padova Čoveka, mnogo je vetrova svetskih ratova, močvarnih terena, i zakrčenih šuma, puteva presečenih rušenjem mostova. Šta je Čovek? Kokoš i izmet na samom kraju življenja. O kakvi su nekadašnji dani čovekove slave… Što to on učini samome sebi, ubija i kinji sebe, naučen da pati i ne voli se? Ustati danas i reći istinu ljudima, ravno je samoubistvu, streljanju, smrti. Krik prošlosti, tako velike, vapaj manastira i crkava, napuštenih sela i ostavljenih gradova, mutnih reka i prebukiranih ulica, punih smoga, meteža i sveopšte klanice misli. Ljudi kolju jedni druge, ne povinujući se toleranciji, ubijaju nerve i ponos, srljaju u ludare, pune stranice novina crnom hronikom, brišu slova nadgrobnih spomenika, ruše imena umrlih, prodaju živima cveće posvećeno mrtvima, štampaju lažni novac, kradu, muče, usmrćuju i prljaju grad, vršeći nuždu po parkovima, ko kerovi, ko demoni sitničarstva i cepidlačenja. Njihove su namere, namere malih, a noge, već rekli smo, skraćene lažima, smrću njih samih. Čini mi se da su ljudi u stanju da razapnu i drugi dolazak Hristov, sve u nadi da će se tako konačno oni sami spasiti svoga greha. Pitam se, koliko je ljudi htelo da spasi Boga, od njih samih, od tog njihovog iskonskog korena zla u kom su rođeni zapetljani i zamršeni. Užasan je čovekov pad s visina, a kakav bi mogao biti tek njegov let… Potrebno je samo hteti i umeti promeniti moralno palog Čoveka. A opet šta je moral, kao i izdajstvo, čisto relativna stvar, duplo osmatran, duplo koristan. Ljudi zamenjuju moral za novac, ili bolje reći, njima je moral isto što i novac, a hijerarhija vrednosti, suprotna zdravom razumu…»
Otvorivši najzad fasciklu u kojoj se nalazila započeta, a nedovršena zbirka «Časovi dostizanja Boga», i čiji lik «zamišljene smeđe žene» pod zracima svetlosti je na «nekog» podsećao, Marstoj spazi manju gomilu papira, uredno složenih, ispunjenih zbijenim redovima lirike, istaknutim strofama pesama, primetno nesrazmernog izgleda, s ponegde boldovanim delovima, koje deliše poveći razmaci. Na prvim stranicama požutelog rukopisa, duže vreme zaturenog i zaboravljenog u gornjem desnom uglu najviše police za knjige, ugleda dobro poznate početke Časova.
Bili su to iskidani časovi, odbljesci jednog slomljenog vremena, umrtvljenog silnim napadima, mučenjima i skliznućima u sunovrat ratnih dubina. Dokazi vremena što ubija najbolje sinove i kćeri, krvnički i podmuklo. Rat je neminovno zlo, i šta tu umesno reći pažljivo biranim rečima, kad svaka naposletku ispadne izlišna… Rasulo je to, smrt vere, euforična seča vrednosti, prodor slepih ideja i pomračenja misli poklonika. Sve se to primećivalo po opustelim zgarištima požutelog rukopisa, čija su ćutanja uporno sledila svoje ispevano zlo, koje je s oblacima gustog crnog dima brzinom metka, pravdi izmicalo.
Ne može se hartijom ubiti zlo, niti popuniti čovekova praznina širenjem i skupljanjem rečenica, tkanjem i ljubljenjem morala. Zlo čoveka surovo unižava, i to uniženje teško se može knjigom opisati, ma kakav dar imali i ma koji nas ciljevi vodili. Ostajemo pasivni posmatrači, pregaženi učesnici, izobličena lica i zapuštena pera, nemoćno sunovraćeni u izbledele pokušaje zapisivanja krvavih časova u kojima bezuspešno tragamo za svojim zakopanim Bogom.
……………………………………………………………………………………………………………

*

Dan kada je srušena kolevka stoji zapisan u jednom starom blokčetu. Jednoga dana, u jednome mesecu, u jednoj godini, srušili su mi kolevku.

*

Da li je zakopani Bog isto što i zakopana kuća? Da li je kolevka isto što i vera? Da li sam ja srušena zajedno s tom kućom, tog famoznog prokletog dana sadizma nad njenim temeljima?
Srećna nam Nova godina, i ova i svaka naredna. Nakićena jelka, ukrasi i pokloni, deca koja jure sa osmehom na licu, petarde i pijani na Trgu republike, koncertni tonovi što se kroz buku graje teško probijaju, a ja i ove godine ista.

*

Gazim svoj život i retko okrećem pogled nazad naviknuta na surovo prolaženje vremena. Ne znam ko će me vratiti toplini kolevke bilo one iz moje mašte, bilo one stvarne, iz mog detinjstva. Ne želim da je se sećam. Čega imam da se setim? Mrtvog. Zakopanog. Srušenog. Ubijenog.
Kako da opišem samo jedan momenat, tako upečatljiv, momenat pre rušenja kolevke iz mog detinjstva…
Noć je. Ispred mene i zatvorenog prozora nazire se gologlavo granje starog oraha. Nema plodova u tmini te noći. Tišina je. Moji izašli već napolje iz kuće. Naš poslednji pozdrav sa njom. Opusteli zidovi nekadašnje kuhinje, posivele od gara tapete, rupa za oluk. Nema više mirisa pečenog bakinog hleba, nema koraka deke ispod prozora. U donjem dvorištu nema više veša na onoj žici, ne čuje se pas, ne prolaze mačke, samo moj dah prilepljen za prozorsko staklo i dalje odaje da je živ i da nekog na tom staklu uporno čeka.
Mora da nemam srca kad mi više teško nije, kad sam hladna i odrasla, imuna na bol. Zašto da ljudi plaču za oduzetim ljubavima, za ranim detinjim danima? Zašto da stremim radosti, kad sam navikla na rušenje svega, svoje ličnosti, ognjišta, domovine, želje za pisanjem.
Bolje je biti ravnodušan, kako inače preživeti.

Komentari o desetom času zbirke „Časovi dostizanja Boga„, roman „Božanska je snaga književnosti“

Marija Stojiljković Marstoj