MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Čas jedanaesti

Sve zakopano preda mnom je
neko to silom zakopava pute svoje

neko to grabi lopatom
da pospe staru zemlju sa novom

neko to nogom gura
što dalje s pogleda svoga sve staro svoje

sve zakopano njino,
otkopano posta, put duše moje

neko to grabi grabuljom
da istrebi zemlju od prošlosti

neko to čini sad i meni
jamni čas sadašnje trošnosti

neka ste mi došli drugovi
po groznoj prošlosti

srama me od vaše pakosti, zlobnosti
srama me od vaše niskosti, podlosti

srama me od vaše zaboravnosti i
srama me od vaše zemljano-plitkive
zakopavnosti

posle vas…
samo pustara ostade

nema tog grada, novca, para
što može da mi dade kuća stara

ništa slično nema
do zavičajnog trema

ništa tako toplo
do ono naše staro kotlo

kod nastrešnice i kućnoga praga
gde me čeka toplina draga

lava iz stare zemlje izbija,
nepovratno me ubija

ništa novo ne leči,
kao što petao kraj stare kuće kukureči

kopaj, kopaj
sve zakopaj družino stara

odavno znadem
da je kuća puna žara

ratnim vihorom zatvarana

pa olupina, pa vetrina
samo kucka tamo

i samo jedna stara krava
prebiva još tamo

odavno si zakopana, stara zemljo,
ne videh ti oči sanjive

ne mogu ti pomoći
jer nas daljina deli ovako ranjive

ti znaš da ono nismo smeli
da se volimo nikada

samo hladovina
stare dudinje sad nas zaklapa

i timara nas sećanje sneno,
prepuklo je ovo srce jedno

iz zbirke „Časovi dostizanja Boga“, roman „Božanska je snaga književnosti„, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj