MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

O jedanaestom času zbirke

Volela bih da jesam pisac. Usamljena žena u crnom sa knjigom na korak do potonuća. Iščezla iz sveta, odumrla u sebi, među sitno kucanim stranama, pronašla izgubljene delove sebe. Duša na ivici.
Dugo me nema nad ovim stranicama. Dugo u surovoj stvarnosti obitavam. Među otuđenjima, odrođenjima, osudama. Ugrožena.
Danas sam bila sama na Trgu republike, u poslastičarnici. Bilo je ljudi oko mene, unutra i ispred izloga. Prolazili su. Marširali normalom.
Rekla sam sebi − Slaviće te Srbija, jednoga dana, posle tvoje smrti. Slaviće te generacije i veličati tvoju reč, o Marstoj, srpska veličino!
Osećala sam se promenjeno, ojačano, preporođeno.
Osećala sam se veliko.
Još samo kad bih uspela da objasnim šta mi znači gubitak zemlje.

*

Stigla sam do jedanaestog časa zbirke, časa o rušenju doma i domovine. Moje pesme možda nikome neće predstavljati bilo kakvu vrednost. Zašto bih se bavila umišljanjima? Ljudi ne trpe težinu savesti. Ljudi bi voleli lakoću moralisanja. Slagati se sa političarima. Slagati se sa masom koja ustalasava određeno doba planete Zemlje.
Volim divokoze. Jarići na planini. Maslačak i mačka u šemi za jednu noć. Mora da sve u mozgu ima razlog što nastaje. Pa čak i ova glupost kao što je šema maslačka i mačke u redovima posvećenim rušenju doma i domovine. Kakvo bi društvo bilo bez šale? Treba se smejati pred rušenjem doma. Nikako plakati. Čemu suze nad grobovima? Čemu uopšte ta lažna ženska dominacija, veštičare Suzetine? Ma otkud to da su žene stvorene da plaču?

*

Izgubila sam osećaj za ljude. Ne pričam više sa njima kao ranije.
Nešto me iznutra zakočilo. Nešto sam u sebi i ne znajući zakopala. Niti u stvarnosti mogu da funkcionišem, niti u mašti. Zašto je to tako, još mi nije jasno? Ko će se svega setiti, svakog dana, komentara ljudi, nerazumevanja, besa, moje nemoći i nesigurnosti?
Drugačija.

*

Ja jesam pisac, ali za neke sekunde života nema opisa.

*

Toliko se ruši po Beogradu, niču višespratnice, ljudi u bujici nadiru ka glavnome gradu, u potrazi za poslom, ljubavlju, ostvarenjem snova. Napuštaju stare domove, kupuju nove stanove, zatvaraju se unutar tih prostora u kojima su sigurni i zaštićeni, sa bliskim članovima porodice. Ko pogreši, čupa kosu, baca se niz stepenice, preti da će se ubiti kad ugleda sudske izvršitelje i shvati da je pare bacio u vetar. Prevareni, izigrani, zbunjeni, sednu u hotelskoj sobi, privremenom smeštaju, i po prvi put u životu, ne pada im ništa na pamet. Sete se kako su sa koferima, i puni nade, izašli iz svojih sela, i krenuli ka boljem gradskom životu. Izazivaju sažaljenje onih koji znaju kroz šta su prošli, i osim tog, prepušteni sami sebi, prilagođavaju se surovosti života.
A tamo, po unutrašnjosti Srbije, prazni domovi, a i čitava sela. Drumovi bez traktora, na njivama gospodar je korov, šume su isprepletane gustim šibljem, šire jezu, i stvaraju neprohodan teren. Siromaštvo je zavladalo u domovima starijih ljudi koji iznenade retke posetioce tih sela sa čudnim, starinskim nazivima.
Turizam daje nadu da će se bar neko tamo vratiti, da će znati čime će se baviti, da će mu se to isplatiti. Ništa ne može da se poredi sa mirom seoskih prostranstava i svežinom brdskih mesta. Brvnare zapuštene, sa poispalim daskama, slomljenim staklom, na prozorskim malenim otvorima. U onim naseljenim brvnarama tik uza zid, naslagana drva, a u zimskim uslovima, prekrivena snežnim nanosima.
Zimi teško krče put ka spoljnom toaletu, ne prepoznaju usku stazicu do istog, ili onu drugu stazu koja ih vodi do ambara, do šupa, do staja, u koje kada zagaziš, osetiš kako klizi balega, ostavlja trag i rezak miris, ispomešan sa zimskom hladnoćom. Uzimaju vile, bodu seno, hrane stoku, obučeni u stari kožuh, u vunene debele čarape i opanke.
Najtužnija slika urezana u mom sećanju, iz tih planinskih udaljenih sela, jeste slika jedne starice koja sama živi u malenoj kući u jednoj odaji, gde kuva, jede, spava. Prostor bez televizora i telefona. Struja je slaba, i često nestaje. Izvor je daleko, i prići mu zimi, nema smisla, ako ti je život mio. U okolini, nigde prodavnice. Par koza i kokošaka pravi joj društvo, i nekoliko slika, rođaci iz mlađih dana, i na jednoj od njih starica je mlada, po lepoti nekad čuvena iz toga sela, tajanstveno se smeši, svom tadašnjem snimatelju. Tajna je sakrivena, i nikome je nije otkrila. Simpatisala je tog snimatelja.
I još tužnija slika te starice, jedine u tih par brvnara, na tom okomitom, planinskom delu, najbližem vrhu te planine, kako usmerava svoj izgubljeni, usamljeni pogled na drum, koji zimi postaje neprepoznatljiv od silnog snega.
U njenom pogledu neizmerna radost kada ugleda spasioce toga druma, kako ga zimi jedva krče, satima i satima, uvek iznova iznenađeni otkuda opet taj mrak i kratak dan.
Umesto da ta mesta se odupiru zaboravu, ona nestaju, i posle smrti te starice, kuće ostaju same. Kokoške i koze odvedene na druga mesta. Staje zvrje prazne, i čak se i balega u njima razlaže, miris joj nestaje, i sve se urušava, i vremenom propada, uz tresak koji niko ne čuje, bez oplakivanja što se deo nekadašnje Srbije zaboravlja, zakopava, i ne prepoznaje.
Umire stara Srbija, u gradovima se rađa nova, užurbana, pogubljena, zaposlena, zastrašena, a čak i ti gradovi postaju tesni, pa se ulazi u avione i leti se u daleki svet, sa znanjem u glavi i diplomom u ruci. Ne vraća se, beži se. I niko ne treba da njih za to okrivljuje. Znanje i napredak niko ne sme da zaustavlja. Lagodan se život traži.
Ali bar neko da se seti one stare šupe, da izgradi tamo nešto, da svoje znanje primeni na tu staru Srbiju, od koje smo svi potekli… Da se bar neko od te silne pametne dece seti svojih korena i one starice čiji grob je obrasla visoka trava i korov, i na kom se šibica ne sme zapaliti, niti sveće ostaviti da gore da vatra ne zahvati malo planinsko groblje, i od njega stvori ogromnu buktinju.

Komentar o jedanaestom času iz zbirke „Časovi dostizanja Boga“, roman „Božanska je snaga književnosti“, Čigoja štampa 2015

Marija Stojiljković Marstoj