Čas dvanaesti
Daneka na vidiku
videh jednu čudnu sliku
ne bejahu to mornari
već malih tića tužni žali
što s se vid oka njini
uzdigoše sasvim mali
pa ko da s su i tići znali
kanda s su se to naši žali
ugledali, ugledali…
pa stadoše tad tići mali
ko da s me ono baš uvek znali
pa stadoše brz govorit
ko da b mi nešto baš sad dali
govorit mi kud to njini žali
žubore kao tužni vali
rekoš mi tad tići mali
da s su im zli ljudi stali
lepet krila lomit
hukom kamena slomit
cvrkut zdrobit
u prah i pepeo pretvorit
svaki njini pokušaj za srećom
upali se svećom sve većom
svaki njini pokušaj za let
nikada nije preleteo ni najmanji cvet
a na njino gnezdo majka ne doleti
i otac ko da ih se viš i ne seti
al to ne može bit kad do njini očiju
svu sreću sam su vidli
ne… to ne mož bit,
mora da su s puškom, zli ljudi
i majku i oca ubli…
iz zbirke „Časovi dostizanja Boga„, roman „Božanska je snaga književnosti„, Čigoja štampa, 2015
Marija Stojiljković Marstoj
MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ - HRAM KNJIGE 
Постави коментар