Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

O dvanaestom času zbirke

Moji su prijatelji utvare, duhovi prošlosti zakopani davno. Gubim se. Udaljavam se. Umišljam i preterujem u izrazima svojih emocija. Ponekad su mi misli na granicama normale i čini mi se da se vrtim u začaranom krugu u kome ništa drugo sem ničega i nije moguće. Savila sam se ponovo. Kičma me boli. Rane me kidaju. Opet sam blokirana. Opet mi pisanje ne ide.
Umorna sam od zabeležavanja svojih ispreturanih misli. Umorna od pritiska ova četiri usamljena zida.
Na jednom od njih nalepljena je slika Iva Andrića. Što je duže gledam, sve više želim da pričam sa njim, bar u mašti, bar u fikciji ovog teksta.
Andriću, obraćam ti se, i molim te, reci mi kako da opišem dvanaesti čas zbirke, reci mi kako da opišem smrt roditelja one dece?
− Šta se desilo? O čemu peva dvanaesti čas zbirke? − kroz tišinu usamljenosti namah progovori slika srpskog nobelovca.
− O ratnim siročićima.
− Zašto pevaš o ratu i zašto su ti pesme toliko emotivne? Da nemaš neki problem možda, sama sa sobom, umesto sa ratom i ratnim strahotama?
− Tuga i bol. Eto to je pesma. Smrt i razaranje, eto to je rat.
− Mislim, dete moje, da nisi još uvek sazrela za roman koji trenutno pišeš. Mislim da ti preterana osetljivost nimalo ne pristaje i da ti je reč jača ukoliko si i ti jača i punija vere u sebe.
− I sve čega se taknem, sve je bol. I sve na šta pomislim, sve je rat.
− Ti misliš da su ti pesme povezane. Ti misliš da ćeš spasiti Planetu, da si uništitelj onog Đ… Ti misliš da će svi da te veličaju, čim pročitaju tvoje Časove, a da će ih novoizgrađena Ulica preobratiti u tolikoj meri da Čovek i njegova Planeta, više rata ugledati neće… Ti misliš da si Izabrana darom božijim, za jedno književno remek delo, čija će slava i uticaj, dosegnuti božanske visine, i svetost duha. Da si došla da menjaš što drugim književnicima nije pošlo za rukom, što im nije dato od Boga, a Tebi je nekako, baš tebi dato, iako baš Ti ne veruješ u Boga.
− Konfuzija, zar ne?
− Da.
− Možda ludilo.
− Možda usamljenost.
− Možda neznanje.
− Možda mudrost.
− Možda bol.
− Možda priroda.
− Možda strah.
− Možda nadarenost.
− Možda glupost.
− Možda genijalnost.
− Možda Čas!
− I to dvanaesti!
− Dvanaesti!

*

Kako nastaviti život u paralelnom svetu? Živeti ga kao da ga zaista i trebaš. Voleti ga kao da si zaista i voljen. Pominjati ga po dobru, po jedinstvu, po samilosti, po nesvakidašnjim ispunjenjima, po istini izašloj na videlo.
Kada bi vreme moglo da se pretekne, zaustavi, umrtvi u jednom trenu, kao na slici, možda bih i videla ko sam, koje mi ime pristaje, koju titulu nosim, ko me voli iznutra, koga volim iznutra, suštinu i mir, spokoj sebe, zar ne?
Ima nas mnogo na ovom paklenom svetu. Ima nas u mnogim dvorištima, u mnogim posteljama, na grobljima, visoravnima, dolinama, liticama. Po drumovima smo, po morima putujemo, i tonemo u titanicima sebe i bežimo od njih, zlokobnih nadiglih ploča nasred ledenoga mora, što nas odnekud pretiču i znaju da smo slabi spram njih, ledenica visokih.
Ko planina su, ko nebo su, te ledene gromade vode, ti nepozvani bliski (ne)prijatelji, te sante užasa, straha od smrti, od pada unutra, u vodu, u crnilo, u kraj, u ledeni i konačni grob ličnosti. Smaknuće nas samih na pustoj ogrubeloj pučini vremena.
Deci, šta smo sve skrivili deci? Mi odrasli snobovi. Odrasle ličnosti.
Koga smo sve napustili? Koga oteli? Koga ubili? Čije smo detinje radosti uzjahali pedofilski? Na šta liči prosečni čovek, prosečna žena? Na šta liče retki tipovi uvrnutih izludelih gutača dece. Na šta liče i ko li su sekači grane na kojoj su sedela ona deca? Ko su ubice roditelja ona dva deteta iz moje pesme?
Kome sudim? Surovoj stvarnosti? Protiv čega se borim? Protiv sebe ili protiv njih? Kojih njih? Koje sebe? Na šta liči moja optužnica?
Ja sam sve samoj sebi u ovom zgusnutom tekstu, i mučitelj i spasitelj, i ludak i izbavitelj sopstvene pregažene pameti.
Pisac sam svoje unutrašnjosti, te pučine nemirnih misli, u kojima plivaju ljudi s Ulice, s pešačkih prelaza, iz parkova, gradskog saobraćaja.
Videla sam vas, ljudi, u raznim situacijama. Čitala o vama u obilju dnevnih listova. Gledala vas na televiziji, u filmovima, u serijama, u emisijama. Maštala o vama. Želela vas u svojim redovima, u svojim spisima, svako da bude na svome mestu, sa pridodatom etiketom.
Ali vi niste te etikete. Vi niste Ja, a Ja nisam Vi.
Pa kako onda mogu da Vam sudim? Kako mogu da Vas prekraćujem zbog toga što Vas ne razumem?
Ne razumem kako ljudi ne mogu mirnim sredstvima da reše konflikt, čemu onda svi ti fakulteti, čemu nauka, čemu razvoj? Ne razumem ljude, kada već ratuju, zašto vrše zločine… Gde je tu čast, junaštvo, čojstvo, obraz, savest, Bog?
Zar je kritičar države uvek izdajnik, ili je On neko ko je želi videti boljom, snažnijom, lepšom, kulturnijom? Zar te društvo nikada neće prihvatiti ako si drugačiji? Kakva je to država u kojoj svaki pojedinac se neće osećati slobodno i sigurno?
Takva je država prepuna ograničenja, a ograničiti ljudski um, isto je što i ograničiti samu državu, zabraniti državi da bude država, zabraniti pravu, da bude pravo, zabraniti pojedincu, da bude pojedinac, individualan, kreativan, i svoj.
Zar ne treba da budem pojedinac koji će da izdiže svoju državu iz pepela, kao Feniks? Zar me treba ograničavati, smeštati u grupe, u partije, u pripadništvo i podaništvo? Kakav bi bio moj um, u toj političkoj grupi, ograničen i plitak, ne bi mi se misli rasplinule, bila bih neko na klupi, neko ko sluša i klima glavom, i nikada i ne pomisli da ima nešto originalno, sebi svojstveno, da kaže?
Zima je. Sneg je prekrio sve. Ulice su opet pune lapavice. Ovo društvo treba da opere svoj mulj, da se razbistri, da svi zajedno lakše dišemo.

*

Ja sam raspadnuta, kao što je i ova zemlja raspadnuta. Opštenarodno sivilo i slom ličnosti.
Ponekad su oblaci nada mnom sivlji nego ikad pre, i to baš u ovoj zemlji, ni u jednoj drugoj, čini mi se, nije crnje nego ovde.
Ne volim ovakve dane. Ne volim da me neko sputava. Ne volim ni da samu sebe ograničavam.
Misli su zlo kada se ne shvate, kada se olako iz mozga ispuste na trotoar društvenih dešavanja. A opet ukoliko su stalno u nama, a mi sami nesvesni njihovog prisustva, teško ćemo se razumeti, teško iz samih sebe isplivati.
Velika je borba za izraz, a najveća je borba za Čoveka.

*

Čas dvanaesti, kao prelamanje u snopu vremena, kao promena dana u noć, noći u dan. Kao nova nada. Kao novo sagledavanje onoga staroga. Kao opomena, kao iznuda, kao nemoć, satira, aforizam. Sprdnja sa «Velikim» čovekom.
− Takav kakav je, Čovek je rano počeo da pada − reče mi Andrić s fotografije na zidu ispred mene − Ona mirna reka ga s vremena na vreme prostudira. Ona ptica s grane pogleda. A on se i ne osvrne u žurbi gazeći 12.
− Naizgled je sve nepovezano, zar ne, dragi Andriću? – uzvratih gledajući ga. − Ništa ne znamo, ni šta nas čeka, ni gde idemo, ni zašto tamo idemo. Znamo samo da sudbina nije za nas i da nas polagano jede iznutra, ovim dvanaesticama, prelama i gazi, zar ne? Ne znam šta ću s ovom Ulicom da postignem. Možda ništa. Možda sve. Sredine ne sme biti. Sredina je glupost, osrednjost, prosek. Sredina je ništa.

Opisati pesmu. Opisati ono «Daneka na vidiku….», opisati dečju suzu, plač, bolest, patnju. Zaštititi dete od odraslih. Reći mu da nikad ne odraste. Razuveriti ga da je stremiti odrastanju neka velika mudrost i nagrada. Zar je?
Koji su otpaci u Dunavu i Savi posle zime!!! Koje đubre u đubretu, smrad, zaraza. Ne čiste po ulicama. Kontejneri obgrljeni otpacima iz okolnih zgrada. Psi lutalice ga raznose, povijenog repa i izgladnelog pogleda.
Da li neko vidi patnje ovoga grada? Da li ga neko gleda?

Komentari o dvanaestom času iz zbirke „Časovi dostizanja Boga„, roman „Božanska je snaga književnosti„, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj