MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Kad pobesnim

Kad pobesnim beže ljudi od mene.
Uhvatim se tada kako šetam sama.
Mislim se: – A šta li mi to fali!?
To je samo bes i ništa više.
Pa i psi u gradu su pobesneli.
Pa i mačke u stanu bi da ogrebu.
Pa i drveće u parku bi da istuče
raju koja bi nasilno da ga iščupa.
Bes me uhvatio. Beže od mene ljudi.
A ja knjigu u ruci držim. A knjiga nije pištolj.
Ali besna reč iz usta mi leti. Kao kamenica.
Plaši se plebs kamenovanja.
Od besa ružna sam i bleda.
Uplaše se nepobesneli primerci ljudi.
Skratite mi temperament, pa neću biti besna.
Oduzmite mi pamet, pa neću biti besna.
O, što plitka nisam? Ne bih vikala.
Bila bih strpljiva za stolom punim hrane.
Ovako od besa telo je balon.
A tada se nešto sazna.
Podsvest izbije i kaže mi
moje pravo ime, i ja se tada smirim.
Nezadovoljstvo u meni pobesnela je reč.
A reč, ipak, nije pištolj.

Iz zbirke „Ptica iza žice“, Udruženje pisaca Poeta“, 2017

Marija Stojiljković Marstoj