MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Reči

Reči pronalazimo tamo gde ih drugi ne traže.
Iskrpimo li ih, smešno izgledaju.
Kao da su poređane na stolnjak
koji nas više i ne zanima,
jer nije lep sa tim rečima na njemu.
Stolnjak bezvrednih reči u koje ne verujemo.
Supa od reči koja nas tera da povraćamo.
I što da se borimo za te reči
kada nas samo kažnjavaju?
Tim svojim postojanjem traže od nas
da sve već postojeće reči nadmašimo.
Da stvorimo novu reč.
Nikad pre rečenu. Nikad pre zabeleženu.
Tako porođenu od pisca, ružnu i
istovremeno presvetu reč. Novu reč.
Koju opet odbacujemo kao nepotrebnu.
I jurimo za nekom novom rečju.
Novim smislom i pokretom na koje tera nova reč.
I opet iz te takve reči u novu, noviju reč.
Pa iz te nove novcijate u još noviju.
I sve noviji, da budemo svima
s tim rečima ugodniji.
Dok ne dođemo do kraja.
Do dana kada će reči da nas napuste.
Istrošeni bićemo od bespoštedne borbe.
Nagrnućemo napolje na vazduh da ga udahnemo.
Ali vazduh pronaći nećemo.
I ugušićemo se u tome času.
Kada iz nas nijedna reč izbiti neće.
Ni pred kim. Ni zbog kog.
Jer su reči u nama konačno mrtve.
A i mi pisci sa njima.

iz zbirke „Ptica iza žice“, Udruženje pisaca Poeta, 2017

Marija Stojiljković Marstoj