MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Možda

Pesme krivudavi put vodi me u spas,
ali ko da nebitni su putu moj cilj i glas.
Samo sa krova srama grešni oblak mi se klanja,
i sevne munja da sprži se volja.
Ja pesmom lutam po ko zna čemu.
Po imenu i neimenu, po spoznaji i nespoznaji.
I na šta ruka da se položi?
Na putu kakvom da se um umnoži?
Kada nema više pravih pesama, ni maštanja.
Kada nema su stradanja, a pala su veličanja.
Ko zna čega nema? Možda ni mene više nema.
Ko sam ja na raskrsnici suprotnih smerova?
Stojim i čekam, ratnom patnjom sluđena.
Pesma iz mene ne gori. Ja je pevati ne umem.
Postala sam nemi svedok ratne tišine.
Niti pesme daju odgovore, niti ruka čezne za njima.
A um moj oko jedne stvari ne može da se složi.
Možda je pogrešan smer moga ponosa,
možda sebi ne umem priznati
da se od proseka ne može pobeći,
da se od slabosti ne može razmišljati,
da se od danas sutra ne može zamisliti.

iz zbirke „Ptica iza žice“, Udruženje pisaca Poeta, 2017

Marija Stojiljković Marstoj