MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Pustinja

Kroz jecaj pustinje žalim se tebi, Bože.
Želim da vidim svoje probuđeno oko.
Želim da iz tvog jezera iskrice pesme izvadim,
svetlucavom maglicom da potopim duše vapaj.
Srca mnogih ljudi da odrobijam i
da sa pučinom mira sebe nastanim,
plavetnilom dubokim, nepromišljenim
uzdahom smirenosti.
Nakratko se čežnje mojim sestrama zvaše.
Strunule su iglice milih časova, da se
predano istkaju u osećajima časnim.
Znam ih, kraj mene sevaju kao čigre vesele igre.
Pleo se pelin sa vašara taštine.
Crnih kola i koža glavatih nagledah se.
Ljudi se nagrade mučnim praskozorjem
i večnim mednim slavinama ispraznosti.
Od loših muza do otupelih filozofa,
što se spremno obukoše u mantije životne.
Netremice se kosturi u prašini
izvinjavaju živima što se smiriše u tišini.
Neprekidno se srce njino kida
i mili časi s vedra neba se probijaju
po njihovim mrtvačkim glavama,
kao kada se suton uz viku i dreku
od sunca večnim ponavljačem zvaše.
Ti nisi dete. Igraj kao božja štićenica.
Srce ti svetlo, toplo. Lice ti milo, čilo.
I nemoj se truditi da izvadiš
pesničko ludilo iz glave.
Šta je ludilo spram dela, i igra reči
spram mirisa tela sudbinskog?

iz zbirke „Ptica iza žice“, Udruženje pisaca Poeta, 2017

Marija Stojiljković Marstoj