MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Kišova polica

Danilo Kiš na polici. Posmatram ga.
O mrtvima pisati. O živima ćutati.
Biti u logoru smrti, dok te ne uguše.
Biti pretučen i zgažen.
Jesti đubre što ostaje za njima.
Ta nesreća pravi od nas pisce,
dok žmirkam očima
koje se mire s umorom.
Ja znam, Danilo dragi,
da si ti bio u pravu.
I da je tvoja reč prava.
Ja znam, Kiše veliki,
da ni ti nisi njih razumeo.
Da nisi uhvatio vlast za ruku,
nisi šetao s većinom ko kurva.
Znao si mnogo o neznanju ljudi
s polomljenim kišobranima.
Znamo mi da oni treba da
poprave kišobrane,
pa neće kiša gluposti padati
na njihova prijemčiva tela.
Mrtvi su u logorima zakopani.
U sećanju ljudi sa polomljenim
kišobranima su izbrisani.
Bitange su to lude i glupe.
Sve te ruke što prave žice
da zagrade ljude, da unište svet.
Znam, Danilo dragi, Kiše veliki,
bez tvog dela ja bih svela, misao bi stala.
Ti puniš me nadom da reč utiče,
da velika je kao ti i olovka tvoja.
Reč zašiljena i lepa, može ona sve,
čak i Boga da vidi.

iz zbirke „Ptica iza žice“, Udruženje pisaca Poeta“, 2017

Marija Stojiljković Marstoj