MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

I uporno

I uporno mu pričam, ali on me ne čuje.
Inati se, okreće glavu.
Pravi se da me nikada neće shvatiti.
Misli da umišljam.
Oči mu pokazuju da smo daleko,
da između nas crv sumnje buja.
Nepoverenje se podrazumeva.
Laži među nama caruju.
Da li je to ljubav? Ne, nije to ljubav.
Ništa to nije, ni veza ni spajanje.
To se usidrilo tu između nas
samo slepilo i carstvo gluvih,
tu gde mi sedimo, krevet na kom ležimo,
ti na jednoj, ja na drugoj strani,
sasvim okrenuti i udaljeni.
Ništa to nije, ni ljubav, ni bol,
samo predaja višegodišnjih ratova.
– Ma pusti, pusti – kaže mi,
sav u nerazumevanju.
– Ma pusti, pusti, stalno nešto umišljaš!
– Ne umišljam! – dođe mi da vrisnem.
Naša je ljubav nestala.
Naše je vreme izgubljeno.
Naša je strast pala.
A tvoje ruke koje bi da me zagrle
sad su mi kamen oko vrata.
Sad su udarac u ponos.
Ništa tu nema. Između nas sve je prošlost.
Ni ti ni ja nismo isti. Ti i ja nismo ništa.
Samo uspomena ljubavnog brodoloma
na nebu će razlupana da nas slama.

Marija Stojiljković Marstoj

iz zbirke poezije „Ptica iza žice“, Udruženje pisaca Poeta, 2017