MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

MANIFESTACIJE UNUTRAŠNJE EKSPRESIJE
Zorica Tijanić, književnica i novinarka
O zbirci poezije – Ptica iza žice, Marije Stojiljković Marstoj

Ptica je simbol duše. S lakoćom uzleće, skladnim pokretima, lepetom krila, elegantno sa ciljem – uzdići se u nebo, osloboditi se poput duše. Ali šta ovde može – Ptica iza žice. Gde je to duša zarobljena. U kakvim se to čežnjama rađa i umire. Zbog čijeg i kakvog to greha čami vapeći za slobodom.

Duboki simbolizam i refleksivnost odlika su novog dela Marije Stojiljković. Nastavak na roman – Božanska je snaga književnosti, ovaj put se izraz utelovljuje u formu pesama, kratkih i dugačkih formi ekspresija kojima manifestuje svoj unutrašnji izraz.

Kod Marije Stojiljković je sve podređeno simbolizmu. Ona u svemu traži i pronalazi smisao Božanskog. U 98 pesama, od toga 77 novih, 21 davno napisanih kojih se ne odriče – i sedam tematskih celina u kojima u jednom ima sedam, u drugom četrnaest, a u trećem 21 pesma. Sve je deljivo sa sedam. Jedna od brojnih simbolika broja sedam je i traganje za istinom, kojem se posvećuje život i delo. Na tom putu jedino je moguće prihvatanje vere i nade kao glavnih vodilja u svetlost. Svoje Biblijsko značenje nam otkriva postankom Sveta (u 7 dana) i Otkrovenjem, pokazujući savršenstvo poretka.

U pesmama ćemo otkriti zašto je ovde duša iza žice. Baš zbog toga da bi se naglasila potreba za razrešenjem od svih vezanosti i okova, zašto je neophodno uzdići se i sebe u nebo. Ritmički skladno, ovde pesme kreću na svoj put u beskrajne daljine ponirući u noć ili u daleko u nebesko plavetnilo.

Kao što kaže u pesmi – Dođe tako čas u životu:

Život, to su neprekidni časovi naših osciliranja,
ritmika, dinamika, muzika, patos,
ili tek ekstaza, paradoks, ironija.

Potom na kraju – Samo neka traje.

Zašto ekspresije? Pesme imaju element dramskog. Kratkim rečenicama pesnikinja doprinosi stvaranju doživljaja koji drži pažnju, podižući raspoloženje i vodeći nas na mesto dešvanja, pa se tako nalazimo u – Oluji, u Danu od stakla, U Noći u kojoj Dan pobeđuje Tminu.

Bitan element je i zahvaljivanje, ali u kojem osećam dozu ironije ali i nauka o iskušenjima. To je ono vreme u kojem svi padamo u veri, posustajući ali i promisli da sve biva sa razlogom, tako i ovde. Podići se iz sunovrata još je veći hrišćanski podvig. Podleći iskušenju i odoleti mu.

Rukovet pesama – Ptica iza žice podseća na psalam. Marijine su pesme korisne za dušu. Ne dotiče se Marija samo duše i božanstva. Ona, i te kako oseća svet i ono materijalno u njemu.
U ciklusu – O ljudima ukazuje na otuđenost, strah i sunovrat u koji nas vodi ljudska bezosećajnost i duhovno siromaštvo. Treba svet spašavati. Razumevanjem, toplinom, građenjem mostova između svetova. Ulazeći u ljudsku dušu i tražeći razloge otkriva i najdublje slojeve ljudskih slabosti koje se manifestuje u njihovom ponašanju, tražeći smisao života, upravo polazeći od njegovog postanka i svega onoga čemu bi nas on mogao naučiti.

Tako u pesmi Puzavice izražava bojazan

Od ljudi se treba bojati
koji o životu malo znaju.
Od onih koji za bol čuli nisu.

Njihova puzavica brzo se uvila oko ose.
Prebrzo da oni život shvate.
Ili život njih.

Ali isto tako daje im i šansu u pesmi – Ljudi:

Da smo svesni znali bismo
da smo svi isto drvo.
Drvo ličnosti čoveka.
Mi sebe vekovima gradimo.
Izdižemo se od korena
svojih pećinskih nagona
ka dalekoj razgranatosti
naše duhovne ličnosti.

I onda kaže šta bi ona, u pesmi – Ja bih

Ja bih Bože i bio Čovek,
ali nisam znao kako da budem.

Kada sam to shvatio,
bilo je kasno. Umro sam.

Marija u ciklusu – O pisanju posvećuje pesme velikim i znamenitim pesnicima – Jesenjinu, Desanki Maksimović, Jovanu Dučiću, Danilu Kišu. Posvećuje ciklus traženju smisla u poeziji, zabludama pesnika.

U pesmi – Teško delo filozofski razmišlja o životu i smrti čime završava ciklus o pesničkom zanosu.

Osećam teško delo će da izleti iz mene.
Pruža ruke iz groba.
Sa iscepanim rukavima su.
Sve je u mrtvacu staro.
Misao mu teče u paklu prošlosti.

I iza žice ptica gradi svoje gnezdo. Nailazim tako i na ciklus – O ljubavi. Taman kada sam pomislila – A gde je ljubav?

U ovom ciklusu bih izdvojila pesmu – Istina. Nekako stidljivo Marija peva o ljubavi. I tu je podiže na nivo duhovnosti, trpljenja, patnje, govoreći o čežnjama, traženju srodne duše, ulazeći u dubinu odnosa dva bića koja bi trebalo da su poput ogledala, a često je obrnuto. O nepovratu, pustoši i tišini, umesto radosti i sreće rađanja lepih osećanja. Zašto ta ljubav mora biti nesrećna, nedokučiva i na kraju Izgubljena.

Gde da zastanem,
da voleti prestanem?
Koji talas da ispratim,
da te ne povratim?
Kakva muzika da se sluša,
da otvori se duša?
San po san. Drama po drama.
Kradem da uzmem.
Uzmem pa zaboravim.
Da isto je mnogima.
Ali meni ipak noćas trebaš ti,
moja izgubljena ljubavi.

Gde je ljubav – tu je i rat! Osuđeni jedno na drugo i ovde nas prate. Ciklus – O ratu nas konačno uvodi u završnicu naslovnog refrena kojeg peva Slavuj. Marija kaže da se sloboda lako ne osvaja ali i ne podnosi.
Rat kao jedno veliko zlo među ljudima, ne vodi se samo oružjem. Često puta su i reči najjače oružje u borbi i bici unutrašnjeg stanja u čoveku. O slobodi i zarobljeništvu u naslovnoj pesmi ciklusa – O ratu, gde najviše dolazi do izražaja simbolika celokupne rukoveti:

A gde je završetak, daljine umetak?
Gde su misli krenule, u krošnji zatajile?
Pa se dugo, dugo, krošnje gledaju.
Pa se dugo, dugo, nade uzvikuju.
Kako da se pesma završi, kada kraja nema,
kada taj slavuj u nekome uporno drema.

Pa da mu poručim.
Žica tvoja, čeka te amo.
Dođi, dođi, meni ti samo.
Moja diko, moja pomamo.
Probudi me slavujski slavno.

Rat još uvek traje, samo smo zaustavljeni u prividu mira. Svugde u svetu žive narodi čija je sloboda ugrožena. Na Kosovu živi narod koji se i dalje muči. Sloboda je nešto neprocenjivo. Za mnoge, koji nisu doživeli šta znači biti zarobljen u sopstvenoj domovini, to je samo reč na papiru. Filozofski termin o kome smo pisali referate. Sloboda je nešto o čemu se čezne kada se izgubi. Marija oseća patnju našeg naroda koji je vekovima bio porobljivan i upravo ta žudnja za slobodom u pesmi – Godine pronalazi svoj put do naših srca, izazivajući i suzu ali i onaj prkos i spremnost da se i dalje bori. Neodustajanje je ključna reč te borbe.

Ima više godina kako se ljudi pate.
Ima više godina kako se ljudi sakate.
Ima više godina kako se hrabrost ponižava.
Ima više godina kako zemlja isparava.

Ali ipak, pokrenulo je proleće
ovoga jutra svoje krošnje.
Zašuštalo je lišće. Zašuštale su lipe.
Zamirisalo je sa lipom srce moje celo.
Zamirisalo, zamirisalo,
u vreme ratno, u doba vrelo.

Najjača ekspresija je doživljena u pesmi – Otadžbino. Izuzetnan dramski naboj u kojem postavlja pitanja i navodi nas da sami odgovorimo – opet pitanjima.

Da li ludilu širim pesničku ruku?
Da li sečivu nepromene darivam se?
Na vrhu noža proboj je životnih sokova.
Umirem kao žrtva bezveze žrtvovana.
Selim se rečima nigde. Nemam svoga dela.
Kopam se čamotinjom. Slika stare
umiruće otadžbine vrišti.
I brigom i dramom zakopala svet.
I životinji malograđanštine darivala se.
Sve je tamo…poznajem taj ludi korak.
Ti dušo bezdušna…ti rate krvoločni.
Ti nado izgubljena…ti sleposti nelečena.
Ti ljubavi neverna… ti čedo nezahvalno.
Suviše je rata na putu pesnika.
Suviše drame na belini hartije.
Ljudi dižu koplja umrtvljujući pokušaj
da dišem zdravim plućima.

Časovi dostizanja Boga su nastavak njene Božanske snage da perom menja svet, da ga upita – Kuda to ide u svojoj muci, bolu, zlobi, nemoći, inatu, prkosu, umesto da se posveti ljubavi – hrišćanskom postulatu kojeg, kada bismo se držali, sve bi muke nestale. Može li to – Ptica iza žice? Može li to duša koja nije uzletela ili je zbog greha pala? Treba razumeti šta to oseća srce iza žice. Sve nam je to Marija u 24 časa objasnila. Polazeći iz – Nigdine, gde glasnik budi – Zvonima usnule duše, prizivajući molitvama Boga da ugreje hladno srce.

I na kraju – u poslednjem času suočava grešnika sa grehom u kojem je prava simbolika – Ptice iza žice. Greh je ostavlja iza, ne dozvoljavajući duši da se vine, da krilima dosegne neslućenu lepotu. Okovana grehom ostaje iza žice čekajući da ta krila izrastu, čekajući odgovor Boga pred svetim ikonama.
Tu se završava i počinje naše putovanje u same sebe polazeći iz Nigdine u nepregledna prostranstva duše. U ovoj knjizi Marija Stojković je iznedrila je i ugnezdila svoje misli, snagom duhovnosti koju nosi u sebi. Svim srcem se nadam da će – Ptica iza žice pronaći put i zauzeti zasluženo mesto u savremenoj srpskoj književnosti.

U Beogradu, 9. maja 2017. godine