Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Istina

Sve u svemu, varala sam sebe mnogo,
i tražila neki put za nedajbože.
Da se spasim preko propasti.
Da se uzdignem preko pada.
I svuda putevi ukrštali bi me do tebe.
I svuda tvoje ime ispisala bih u srcu.
A sada vatra požude sagorela je u meni sve.
I ko sad ukrao je moje vrele sne?
Da li ona ljubiti zna tebe?
Da li ona lagati zna sebe?
Da li u srcu san svoj večiti skriva,
ili briše uspomene kao rajska diva?
Da li znala sam pitati te nekad
kako to pogled tvoj razarao je u meni sve?
Kako usne tvoje požudno su
slamale sve moje naivne sne?
I sada pustoš i nepovratna tišina. Da, tu je.
U meni jesen i zimu ćutnja skriva.
I sada tebi osmeh sreće krade ona.
A ja za poslednji dan života starog se držim.
I ne znam koliko ruke moje izdržaće.
I ne znam koliko srce moje istrpeće.
I ne znam koliko duša moja potonuće,
još jednom, u plavetnilo tihe sudbine.
Da se skrije, da ne zebe. Da ojača, da ne zaplače.
I ne znam koliko nebitnih reči tebi napisaće.
I ne znam kada sebe zbog ljubavi nove izdaće.

Marija Stojiljković Marstoj

iz zbirke poezije „Ptica iza žice“, Udruženje pisaca Poeta, 2017