Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

Vrata izgubljenog raja

Otkrila sam vrata izgubljenog raja.
Ljudi mi ne daju da uđem.
Obezbeđenje nosi puške.
Upereno je oružje u mene.
Nemam reči, ni misli.
Zaćutala sam. Oduzela se.
Ruka trne. Olovka drhti.
Do mene bačena je pisaća mašina.
Ne znam kako pisati o promeni ljudi.
Svet ozbiljno urušen u apokalipsi
leti na oštećenoj ljuljašci.
Iza mojih leđa velika vatra pakla gori.
Čovečanstvo peva lošu pesmu.
More izdate utopije drži mrtve u dubini.
Svet je kugla od stakla.
Prsnuće poslednji normalni mozak.
U lavirintu gluposti smeje se osrednjost.
Ja čekam ispred tih vrata.
Obezbeđenje zna da je to
ulaz u izgubljeni raj, ali…
Ko će puške prodavati?
Ko novce uzimati?
Koji političar će vladati?
Koja crkva prevladati?
Sve drugo je bitnije.
Mali rog postade čovečanstvo.
Antihrista oko sebe osećam.
Leti kroz vazduh.
Pravi maglu drugima.
Bog je meni dao vid,
ali šta nije? – pitam ga sad.

Marija Stojiljković Marstoj

iz zbirke poezije „Ptica iza žice“, Udruženje pisaca Poeta, 2017