MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Hidrogena pečurka

Isušila mi pečurka život.
Ostavila mi samo kost. Možda.
Ja krvi svoje više nemam.
Spalila mi pečurka kosu, da golo
drvo budem, sa lišćem otkinutim.
Ja kose svoje više nemam.
Nalepio se greh pečurke
kao mast na mene,
kao debela svinja sada grokćem.
Teško hodam kada ja…
јa mišića svojih više nemam.
Tako se duša moja i duh u meni
skvrčili u zrnce pasulja,
koje ratne vojske bi da jedu.
I neka se hrane sve te njihove
realnosti mojim padom u očaj i tamu.
Ali kada se zacrveni nebo
u pečurku niklu hidrobombom,
tek kad hukne i prsne kilometrima,
setiće se mene i moje mrtve kože,
mojih mrtvih želja i nada.
Setiće se mene, pale u njihov greh,
u njihovo odustajanje.
Svet je varka. Život ne kontrolišemo.
Vreme koje ubrzava u ludilo,
ka kom trčimo u naoružavanju.
Još… još… još… bombi. Još smrti… još umiranja,
dokle god hidrogena pečurka ne prsne,
i mi u njenom centru, u našoj uništenoj,
u paklu zbrisanoj nevinosti.
Nemam više niti krvi, niti mesa, niti kostiju.
Ništa više nemam, jer sebe nemam.
Odnela me apokaliptična pečurka.
I fizičari genijalci.
Ubiše mene, Čoveka,
mnogi ljudi neljudi.

Marija Stojiljković Marstoj

iz zbirke poezije „Ptica iza žice“, Udruženje pisaca Poeta, 2017