MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Čas trinaesti

Ko to hodi nogom laganom
po polju krvlju zaprskanom
ko s rukom krsnom
savlad leden breg po njima
neki stari čovek
poljem poji slavu umrlima
crkveno lice u mantiji dugoj
ne predaje se tugi sludnoj
sa njim korak zakorak
ide učenika povorak
gled zbunjeno sluđeno
šta to vid oko urođeno
ko negda devojka s crnim gavranom
da stoji tražit pogledom
nekog tako poznatog i milog
dragana njenog ubogog

viš nikad polju tom ne prići
ko to mož izbeći
viš nikad na njem cveće ne mirisat
ko to mož izdržat
viš nikad po njem ne hodit
ko to mož Bogu zatražit
viš nikad u njem vodu bistrit
ko to mož žedan činit

ko da s istorija odveć to ponavlja
uvek et nam istog poglavlja
ko da s kolo vrt od istoka do zapada
kud nam to sunce propada
il s vrt od severa do juga
kud to putuje vaskolika ljudska tuga
il s međe kraljeva povampiruju iznova
i duž svake međe et nam grobova

a u njim sam s vid obrisi zaustavljenih ratnika
upalih u jamu nasred svojijeh urlika
i noga im se tu stropošta
i lice im pop tu osvešta
i grudi im se tu s grudom sastavljahu
i nade im se tu s crnom zemljicom celivahu
i zameli se tu tragovi sablasnih duša
u potocima krvavim Bog ih viš i ne sluša
tu sam đavo stare rane im sluša
i u noćnoj tmini sablasno ih uvek kuša
i tu se sam očajanja iz krvave zemljice čuju
to se pali vojnici sa svojijem ratnim sudbinama
neprestano dovikuju

iz zbirke „Časovi dostizanja Boga„, roman „Božanska je snaga književnosti„, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj