Marija Stojiljković MARSTOJ ·lični blog

O trinaestom času zbirke

Sunce se opet izdiže. Novo se jutro rađa. Nova sunčeva radost, a njega više nema.
Često mi se gasi cigareta. Bog me opominje da umirem, a i njega je možda isto tako opominjao dok je mučenik palio zadnju cigaretu na ratištu. Noć pred svitanje, upaljač za cigaretu pred okidačem za ubijanje. Umro je. Ubijen je. Ratnik za domovinu.
Prošlo je dosta godina, otkada su pale njegove noge pokošene neprijateljevim skokom. Vreme rađa zaborav. Ali, postoji jedno mesto na kome ga se ja uvek setim. To je trinaesti čas zbirke, baksuzan čas, ratni čas, pun krika, crkve i kandila.
Crni su mi nokti. Spremni da raskopaju ta polja. Spremni da ugledaju dokaze krvavog pira, borbe za dostojanstvo domovine, za granice, za nas, njene preostale stanovnike.
Jutros mi se učinilo u masi drugih likova sa Ulice da je protrčao duh visokog mladića, s kratko podšišanom kosom. Učinilo mi se. Znam da je to nemoguće. Znam da mrtvi ne ustaju i da se ne vraćaju među žive. O mrtvima sve najlepše, a o živima…

*

Što vreme više odmiče, opet se pitam čemu sve ovo. Praćenje stihova zbirke, poneki površni komentar na njih, i građenje nekog smisla, neke teško nazirane radnje i cilja.
Pa ovde ničega nema! Sve je ovo samo prikaz moga poraza. Ljudi napolju počeli su da žive konačno „normalnim“ životom u miru, dok ja i dalje vidim mrtve borce i ranjenike na poljima smrti, misleći da ću doprineti nečemu, da ću svojim pisanjem uništiti buduće zlo, neki novi rat, novu smrt na bojnome polju. To se ne može sprečiti. Život je džungla rasejane smrti.

*

Volela bih da svojim pisanjem ubijem ratnu gamad. Želim da osvetim sve one što viču u meni. Sve one što nariču. Želela bih da pronađem duh onog mladića, preklanog, onog, odrubljenog, onog živog zakopanog, onog… Želim da ih zamolim da veruju u čoveka. Da veruju u Boga.
Da oproste, bar meni, njihovom piscu, koji bezuspešno pokušava da im skine bol sa nezalečene rane.
Ali ih nema. Smrt ih je odnela. Sutra su zadušnice. Valja se pomoliti za mrtve. Valja ih se setiti.

*
Vreme je da opišem svoje aveti, da im pustim govor među ljude žive.
Silovatelj: Skini gaće!
Majka: Ne, molim vas! Još je mlada! Nevina! Uzmite mene, molim vas! Neee!
Zločinac: Ubij ga.
Vojnik: Ne mogu.
Zločinac: Ubij kad kažem! Ubij!
Majka: Ne radite to! Molim vas!
Zločinac: Seci mu glavu! Neka šiklja krv! Nek se napije zemlja!
Vojnik zastade, ispusti nož, a zločinac iznerviran i mahnit podiže ga, pa zamahnu. Sekao ga je kao da seče hleb, dok okrajak ne otpade i ne natopi zemlju krvlju. Majka prvo ćuti nad obezglavljenim sinom, pa pada i ona za njim.
Krici silovanih žena dopirali su kroz razvaljena vrata. Razbijeno staklo na prozorima, udarci o telo, pomahnitali ritam ulaza i izlaza. Potom zažive miris dima, pucketavo vatrenije, plamičci što gamižu kroz kuću, šireći se od podruma do tavana, gutajući staru kuću i krikove zarobljenih ukućana.
Vojnik: Ja sam lud. Molim vas, pustite me, hoću kući. Ne mogu više! Poludeću! Poludeću!
Đavo vremena: Sve vas treba pobiti kada ste tako glupi. Sitni mali ljudi. Mala govna.
Suza Božija u tom padne sa neba na okrvavljenu zemljicu. Na mestu njenoga pada, razbistriše se oči poludelog, utešiše se oči uplakanog, mir nađoše mrtvi. Opet je verovati proleću. Opet se čuje cvrkut ptica. Opet se rađa ljudski rod. Kako sve opet miriše na ljubav, dobrotu, lepotu i mudrost! O kakva velika i surova ironija. Neistina. Laž.

*
Šta je književnost nego prevazići sav užas koji te okružuje? − reče mi Andrić ove noći.

*
Trenuci kad kraj nas nikoga nema toliko su samotni, toliko tihi da više ništa nema smisla, nikakav životni cilj tu usamljenost nas samih ne može da pobedi.
Šta je cilj života? Sagledati koliko si u njemu zapravo bio sam. Koliko si grešio, koliko patio…
Ne razumem zlo u čoveku. Ne razumem potrebu da ubija. Toliko o trinaestom času.
Mada, pitam se koliko su usamljene bile žrtve koje je trinaesti čas progutao? Da li pišem zbog njih? Da li pišem zbog Boga? Da li isterujem svoju pravdu? Da li to prevaspitavam svet?
Ima pojedinaca koji misle da je njihov unutrašnji svet Zakon i za spoljni svet. Ima ih koji misle da donose odluke, a zapravo ih zamenjuju odlukama i principima drugih. Oni retki, jaki, nametali su svoje odluke onim nejakim, upijačima, sledbenicima, ili bolje reći, slugama.

*
U meni je neka crna kutija. Neki sunovrat. Nemam sopstvenoga dna, kao da lebdim u ovoj zemlji pustahiji. Iznad sam svih, na terasi posmatram nebo i ljude, krovove zgrada, onog čoveka što prostire veš. Moj svet tek predosetim u knjižari. Svi me nerviraju. Svi su mi dosadni. Neću više da živim ovako.
„Časove dostizanja Boga“ niko neće razumeti. To i ne treba razumeti, to treba osetiti. Čini mi se da ljudi ništa ne osećaju, a ako i osećaju, osećaju samo za sebe, ne i za druge.
Dopala mi je ruke, u jednoj knjižari, slučajno, knjiga Bukovskog. Davno to beše, zaboravila sam naslov. Mislim da je to bila njegova poslednja knjiga, nešto kao „Pred kraj…“. Čovek je voleo hipodrom, toga se sećam.
Vidi, u kafanama mnogi vole životinjariti sa alkoholom.
Kupila sam još neke knjige, stare skoro pola veka, pune prašine i neke ustajalosti stranica. Strah me da ih otvorim da ne naletim na nekog skakavca, da ne dobijem, ne daj Bože, neku bolest!
Kako ću ja sa svojim mislima? Život stvara i surovosti i kajanja. Gresi su uobičajena pojava. Ne umem protiv njih. Nisam jaka. Dođavola!
Zašto pišem ovo? Možda zbog umrlih. Možda zbog ubijenih. Možda iz poštovanja prema Bogu, ili ne…
Bog, ne osećam ga.

*
Vidim njega, preživelog učesnika bitke, kako na tom bojnom polju pokušava da se pridigne i skloni tela palih boraca.
Vidim ga kako izvlači prvo desnu ruku, pa njom sklanja mrtvaca sa sebe, ukrućenog, hladnog i oblivenog krvlju. Duvao je neki olujni vetar, čitave noći.
Pobednička vojska je već otišla na drugi front. Gubitnička vojska delom odvedena u zarobljeništvo, delom pobijena, dok su retki od njih, skriveni i lukavi, uspeli da pobegnu i zarobljeništvu i pogubljenju.
Oči su mu bile nemoćne, nije mogao da zatvori kapke.
Ustao je i zgranuto posmatrao dokle zlo može da buja bez zaustavljanja. Promatrao je sva ta mrtva tela, ono što je ostalo od njih. Video je skamenjenu jezu na njihovom licu, grč nestajanja u mučnoj smrti. Koračao je između svih tih tela, slučajno gazeći im šaku ili nogu, na pojedinim mestima, na kojima je najviše njih palo, i napravilo naš čuveni brdoviti Balkan.
Stresao se od drhtavice koja ga je savladala, usled one nedezinfikovane duboke posekotine na levoj šaci ruke, kojom je hteo da zaustavi nož neprijatelja, pre nego je uspeo da suprotno uradi, da zarije svoj nož u njega, u nekadašnjeg brata po jedinstvu.
Jedna teška suza nikako da sklizne, tu je negde zastala u grlu, i krenula da ga davi. Hteo je da zarida, ali zar bi pomoglo, da li bi vreme bilo vraćeno unazad, da li bi se rešio konflikt?
Zato se s tom teškom suzom dugo borio, da je slije s lica, da ga ta silna muka ne zakolje, kad već neprijateljev nož to nije učinio.
Uputio se ka šumi, hodajući starim seoskim drumom. Bežao je, dezertirao, preplašen ratnim slikama urezanim duboko u srce i misao, a koje ga poput pečata sudije sada označavaju i proglašavaju ubicom. Kajanja krenuše da ga satiru. Dotadašnja energija i ratobornost bile su na najnižem nivou, a preispitivanja sve veća i veća.

Nije se ni osvrnuo unazad kada se začuo prodoran krik još jednog probuđenog vojnika, ali s druge strane granice. Vraćao se nazad, ka svome domu i roditeljima, da vidi da li će tako uspeti da se smiri i zaboravi na ovo bojno polje.

Komentari o trinaestom času iz zbirke Časovi dostizanja Boga, roman Božanska je snaga književnosti, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj

Slika: Privatna arhiva