MARIJA STOJILJKOVIĆ MARSTOJ – HRAM KNJIGE

Čas četrnaesti

Kak opet proživet isponova
sve što ikad beš kraj me

Kak opet sagledat isponova
sve što ikad s noslo u me

kak izdignut…

odmetnutog koračja k visini
s dna plača sad znat dati

kak sabrat …

od onog što s u se i kraj se,
videt ikad mogl znati

k sebi se uroditi
i kraj se se izroditi

da b se iznov k se
dal prić mogl znati

a pri tom…

ne sapletnut, ne iskrivnut, ne uganut
ne zaplakat, ne zaridat, ne zajaukat

već snazi krila dat…

ne vid s majka, tam gde majke viš nema
ne vid s otac, tam gde oca viš nema
ne vid sestra, tam gde sestre viš nije
ne vid brat,tam gde brata viš nije

Nek sam sveće gore i
nek vatra dim svoj uzleće
dok za njima ne izgore
i poslednje upaljene
crkvene sveće

jer,

u zemlji svi se kriju
da iz nje na površinu
viš nikad ne izbiju,
čase moj.

Čas petnaesti

Ma zar moja reč, ma zar moj stih,
sve je to nisko, prenisko
zar ja da opišem ih

ja, koji nikad ispravno,
ne vide ih.

Sad je kasno, suviše kasno,
da vaskrsnem ih…

I zar ja?
Zar ja to da učinim,
ja koji, u sebi, ubi ih?

Sad je teško, isuviše teško,
da oči beživotne,
poljubim im…

…i zar baš Ja
koji pogledom
mržnju sejah im?

I mislim, mislim …

I da svako jutro
s kajanjem ustanem,

i da svaku noć
u smrt poželim da otidnem

i svaku, baš svaku godinu
što sam živ, da strašno prokunem

i u tebe čak da uskočim
čini mi se, čini, Dunave,

ni tad se opro ne bih.

iz zbirke „Časovi dostizanja Boga„, roman „Božanska je snaga književnosti„, Čigoja štampa, 2015

Marija Stojiljković Marstoj